Српски сион

С тр . 184.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 12.

шм ж$тш$ш&мк, (Одговара Јован Јеремић, парох.) (Наставак.)

^ер и ГЈОС .пе епарх. проповедника ће се паства осведочитп: 1.) да их је њихов свештеник учио истини и добру, 2.), да га радп његовог старања за њихов наиредак треба да љубе. и штују, да му науци и речи верују, да га посдушају, јер све, што им је он до сад Лжорио. чему их је он учио ; говорио им је и учно их је ето и онај, који је виши од њега, који је дошао у име епискода и духовне власти, који тако учи цео народ епархије, како ее говори целом народу у митрополији. А „виша корист" у томе је, што бн паства: 1.) учврстила своју веру, љубав, штовање и послушност у свога пастира, те што би овоме олакшан био даљи рад, а релативно осигуран и даљи успех; 2.) што би паства тога места била зановљена одушевљењем за веру своју, окрепљена у побожности и потстакнута на даље добро; 3.) што би стекла уверење, да има ума и изван њеног места, који о њој мисли, о њој се стара п брине; да има срца, које осећа за њу, које ју љуби, те да није одсечена грана, саморана, пего да је она чедо, за које се мајка црква брине, да ли ће јој бити честито и напредно; 4.) што би верни н из околине, који би се без сумње скупљали, били плодна њива за епарх. сејаче. Или брат Богољуб у свему томе не види корист, него „промену", „забаву и уживање"? А хоће ли се „наћи и таквих свештеника", у што ми сумњамо, претпостављајући њнхову „тачност, савесност и способност", који ће сматрати све то за „поругу и увреду" и „поповање", то се нас најмање тиче, нити смо ми о таквим егземпларима имали кад водити рачуна и брати бриге при размишљању о установи еиарх. ироповедника, њеној цељи и користи. Ту бригу остављамо и на даље брату Богољубу, ако баш хоће, да се њоме бави. Али би жалосно било, ако их се нађе, јер ти би тешко тиме доказали бистро појимање и суђење о „довољној моћи и знању за вршење ирве и најсветије дужности узвишеног позива свога". Код те браће било би суђење замућено уображењем и самопрецењивањем, а дотадања савесност уздрмана и заведена сувишним поносом, неоправданом увредљивошћу. Не треба у мисији и задатку епарх. про-

поведника гледати и видити „поповање", него оно што јесте, па онда неће бити ни „поруге нп увреде", а нити против-разлога нити мојих одговора. А којем би свештенику епарх. проповедник „убио в о љ у на проповед"? Лепа парада! Ономе, који иешто нема, не може се ни „убити", ни одузети. А који ту вољу има, делом је доказао, т оме ју не може нико, па ни епарх. проиоведник „убити", На против, бољи проповедник ће ојачати ту вољу у лошијем. Покренуће у њему тежњу за усавршавањем и достизавањем бољега. То је психолошки и наравствени потстицај у човеку, у којем има услова за усавршавање. Где год је воља, ту је и тежња за бољим. Бољи проиоведник не убија вољу никоме на проиовед; пре би се могло рећи то о — лошим проповедницима. И таман би то био ваљан проповедник, савестан свештеник, коме би боља проповед убила вољу на вршење „прве, најглавније, најпрече, најсветије дужности"! Епарх. ироповеДник би баш својим деловањем не само учвршћивао ту вољу, него будио ју и покретао ју и где је нема, а био би отворена и жива омилитика свештенству, па н пасторална Па зар није ни у томе „корист"? Не би проповед после епарх. проповедника била „отужна". Јер што је смишљено, паметно, истинито и морално, не може бити ни „отужно"; а ономе, који поуке тражи и треба, неће бити ни „досадно", нити „несносно". Узроци „отужности" и т. д. могли би бити само у проноведи, а изван ове никад. Узроци ти могу бити само у ономе, што је само по себи отужно, досадно и несносно. Брат Богољуб се брине и пита: „Шта морају мислити верни? Или зар они неће ништа мислити?" Као што се видело и као што ће се видети, ми се разилазимо са брат Б. већ у самом правцу мишљења. За то нам се мисли не могу састати п сустићи. Брат Б. води рачун о томе, ш т а ћ е верни т е к мислити, а ми рачунамо са њиховим готовим мислима, са оним, ш т о с а д већ мисле. И кад он пита: „зар неће ништа мислити ?", да му право и одговорпмо. Мисле они, брате, и сад. А шта мисле? Нек се потруди брат