Српски сион

Бр. 13.

противи с в а к о ј иромен и и нремешт ају." (Правила вас. саб. Панчсво 1880.). „Према томе прелазак другој дркви или у опште о с т а вљање своје цркве од стране епископа, небн се могло, нитн се може друкчије сматрати него прекршајем те духовне свезе." (II). стр. 468.). Или у кратко да кажемо: донашана су та правила нротив „р у ш е н> а ј е р а р х и ч к о г н оретка у цркви." И кад још приведемо 1. пр. сардик. сабора: „Треба из самога темеља искоренити не толико зли обичај, (знате ли брат Богол^убе шта ово значи? И то иде у корист нашу), колико опасну поквареност у црквеним пословима: да никакав енископ не мора прелазити из малога једнога града у други град. Јер је очито, шт а саставља у зр о к, због кога се то предузимље чиме се доказује, да су такови узбуђени ватреном с т р а ш ћ у з а в е ћ и м д об н т к о м, и да су особито робови гордости, да добију иа изгледу већу власт". ... онда је сасвим јасан дух тих правила, њихова мотивација и смер, као што је јасно и то, да се она не могу ни рег апа1о§тат прпменити на еперх. проповеднике, те да брат Богољуб њима није доказао оно, што је хтео. Прп иисању нашега нрвог чланка, мп намерно нисмо хтели поткрепљивати га канонима. Чекали емо, да нам ко год наиђс с' њима. То је учинио брат Богољуб. Хвала му. Ие само да није канонима доказао ништа против установе епарх. проповедника, него је ево нама пружио прилмке, да њима иоткрепимо и докажемо дозвољеност, потребу и корист њену. Он се позвао и на 14. пр. св. Апостола. Баш то правило иде у прилог нама. Та ми емо баш установу епарх. проповедника и темељили на томе правилу и иа §. 92, I. 1. б. црквенога нрава, темељили канонички. Брат Богољуб је привео текст 14. ап. пр., а ми ћемо и коментар Дра Милаша. Ево га: „Прелазак епископа из једне епархије у другу забрањено је било у .опште у цркви и иравило ово одлучно ту забрану иотврђује, доиуштајући изнимку само због важних узрока, кад је, наиме,

у некој еиархијн благочаетије усколебано, те је нотребно успоставити га, а налазп се између еиископа такав, који ј е и о способностима с в о ј н м к а д а р т о у р а д и т и. Али и у таквом случају тај ирелазак не еме бити самовољан, него Тт^фа зависити од саборне одлуке." (Правила св. Аностола. Панчево 1878.) Дакле, крај толике строгости забрана о преласку у другу епархију, ипак је „виша корнст" увек одлучивала и дозвољавала изнимку. Тако и мора бити, тако и треба да буде. „Успостављење усколебаног благочастија", „виша корист" или како ми рекосмо „религијозно-наравствена цељ" јс и св. Апостолима и саборима увек највише лебдила пред очима; ради ње се морала отрпити и смутња, дозволити и ирекршај духовне свезе, сноснтп и иривремено рушење јерархичког реда, нрикрити и углед месног епископа, само кад се нашао епископ „такав," „који је но спобностима својим кадар" био послужитп тој „вишој користи" „успоставити благочастије." „Виша корист" је и нас покренула на нисање о установи епарх. проповедника. Та виша корист је увек нама пред очима, а да се она ностигне, кадри смо жртвовати све, и велимо | да се мора жртвовати све, камо ли не „изгубљени углед" иојединаца. И да је брат Бодољуб, пишући своје чланке имао на уму и на срцу ту „вишу корист," а не . оно што је имао, и он би онолико труда свога уложио за, а не нротив тако узвишене, мисијонарске установе, као што је енарх. ироповедника. А близу је тога био баш онда, кад јс привео „права и дужности енархијских епископа" из цркв. ирава Дра Милаша §. 95. I. 1. б. Само још да је прочитао и тамошњу примедбу под бр. 10. „У иогледу дужности проповедника који се нарочито за то шаљу по разним окрузима у епархијама, види окружницу атинског синода од 9. јула 1858 и синодско уиутство проиоведницима од 22. ауг. 1858". Па још да се распитао о свему томе, сазнао би, да и данас у грчкој цркви ностоје епархијски проповедници нод именом: ,,Егро/сгјс'Ј^"-и (Егрбд и лтјди^).

(Свршиће се.)