Српски сион

Б р . 13.

„СРПСКИСИОН."

С тр . 201.

шемо наш шеети разлог. Лли емо рекли истипу, јер смо рачунали е' оним, што постоји. Ономе, ко не иознаје ирироду човекову, не зна с' њоме манипулисати и не води о њој рачуна, заман је о томе говорити, као и слепцу од рођења о бојама. Нама је пред очима идеја с идејалом; установа епарх. проповедника и њена цељ. Ради те цељи и рачунали смо са „издовољавањем", рачунаћемо и са сваком другом околношћу, ма како се она показивала незнатном, ако се с њоме мора рачунати, ради постизавања цељи. „Промена, издовољавање, новост" није цељ установе епарх. проиоведника, него је то само средство, којим се у извесним приликама може послужити цељи. А то средство би се употребл>авало онда, кад би то затражила „виша корист" и цељ установе, а не кад то усхту размажена деца рад' промене; онда, кад то пронађу потребним умови, који мисле и расуђују, а не чепркају по прашини. Што то није било намоловано у нашем чланку, иисмо ми криви. Јер га ми и нисмо писали за децу и гледаоце, него за мислиоце. Ас1 бр. 10. Брат Богољуб је хтео и канонима да докаже штетност и недозвољеност установе епарх. проповедника. Позвао се на 11. пр. сардикијског, на 20. пр. VI. вас. сабора и на 14. пр. св. Апостола, а иривео их је из „Зборника правила" Дра Н. Милаша. (Н. Сад. 1886.) Била су и нама позната та правила, па и остала паралелна с' овима. Прочитали смо их и сада више пута, и не само текст им, него и коментаре, „да се тачни смисао правила појми." И нигде у њима ни пре ни сада не нађосмо разлога, да се брат Богољуб требао на њих позвати, сузбијајући потребу епарх. ироповедника, доказујући штетност и недозвољеност њихове установе. Сва односна правила не могу се применити на установу епарх. проповедника, у колико она говоре у прелазу, премештају или усртају еиископа или пресвитера из једнога града у други, из једне епархије у другу. Па ни с.амо правило 20. VI. вас. сабора. Јер сасвим су друге побуде и узроци изазвали ова правила, а не оне, коЈе им брат Богољуб намеће и које би он данас, ма и рег апа1о^1аш, да види у њима. У правилу 11. сардик. сабора, после онога, ш то је већ он привео, пише одмах и ово: „и

таковим постунањем он хоће с а м о д а и р ивуче и отме туђи престол не колебајући се, да запусти предану му цркву и да пређе другој." За тим мало даље: „егшскоп, ако нема никакве неонходности или тежега посла, не мора, нити је упутно, при томе штетно је да оставља за дуже времена своју цркву итиме огорчава поверени му народ." Кад овоме придодамо и оно, што је већ брат Богољуб иривео, а наиме: „Морамо и ово установити: кад епископ из једнога града у други град шфе, или из једне епархије у другу, да, проникнут сујетом, иослужи своме славољубљу, или ради веће свечаности у служби, пак хоће тамо да остане дуже времена, а међу тим епископ онога града није највештији у учењу, — нека га не презире и често нека не проповеда у намери да посрами и понизи особу месног епископа; јер такав изговор обично смутње изазивљеонда је јасно против каквих епископа и њихових намера, смерова и тежњи је ово иравило донесено. А такове тежње не могу имати ни рег апа1о§Гат ништа заједничког са епарх. нроповедницима. И пр. 20. VI. вас. сабора је донесено из истих разлога, из којих и ово. Донесено је против епископа, који би прелазили и одилазили у други град или еиархију „проникнути сујетом, славољубљем, у намерп да посраме и понизе месног епископа" а у тежњи „да привуку и отму туђи нрестол" и т. д. А епарх. проиоведници ? Рекли смо већ. Као што је донесено апост. ир. 14; 20, VI. вас. и 11. сард. сабора, донесена су и правила: 15, I. вас; прав. 2, II. вас,; 5. пр. IV. вас.; 13, 16 и 21 пр. антиох. сабора, из истих узрока. У коментару к 15 пр, I, вас. саб. вели др. Милаш: „Поводом за овакву одредбу никејскога сабора били су н е р е д и и р а с п р е, које су ницале услед тога, што су неки епископи мењали своја епископска седишта, сад у једном, сад у другом граду своје области. Али да се управо п нису појављивали такови нереди, сама природа одношаја између свештене особе и цркве, за коју је рукоположена, достатна је већ била, да проузрокује издање овога правила; јер постоји нека неразлучна мистички брак између свештеа^\& 1 '' цркве, и та се свеза, тај мис г

тт*тч 4 •>