Српски сион

С тр. 200.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 13.

ном положају" жетве ; у наш хатар, отворено нскрена. Овом елутњом признао је брат Богољуб п опет 7 да ће се носле енарх. проповедника имати што „жњети." Па зар је то „промена," а не корист? А за нас је споредно, ко Ке ту жетву себп виндиковати и уживати у „сретном и угодном положају." Главно је, да ће се иматп „жњети", — а паметном је то довољно, јер у тој жетви види корист цркве, а не само „угодан" положај овога или онога. Блажен је брат Б. кад се бојн ради „подрањивања" нехата и немара. Куд би већег код дотичних! А кога би епарх. проповедник „нодрањивао" и учвршкивао у немару евојом савесношћу и марљивошћу, на успехом „жетве," а не потетакнуо на мар, на рад и савесност, томе помаже онда — рећи ћемо и ми — само консисторија. Да ; и ми не смемо ни иомислити, да код нас неће временом и са дисцпплином друкчије стојати. Ил' ћемо се ми зар збиља бринути још о томе: хоће ли се чији немар увећати, а не о томе, хоће ли га нестати заједно са последицама? А(1 8. Протуразлог под бр. 8 не стоји. „Потребе н нрилике" у дотичној парохији а још више „цркве и народа", и ако зна парох, знаће их, може нх знати, треба да их зна, мора знатп н духовна власт. Има органа и начина да их сазна. (А и за то баш сазнавање служили би временом најбоље сами епарх. проповедници.) А треба имати и то на уму, да би се оснивањем установе епарх. проповедника спровела и цела нотребна организација њена. И то питање, које иотеже брат Б. овде, снада на техничку израду те организације. Па кад се ова спроведе, неће ни моћи битн питања: „од кога ће епарх. проповедник дознатн и сазнати те потребе п прилике цркве и народа." Још једно. Узмимо потребе и прилике у извесном месту, које нису избиле јако, да их може око и из далека уочити. Зна их само месни парох. Дође епарх. проповедник и у то место. Ваља подмирити и те потребе, лечити и те прилике. А не зна их. Шта онда? Те иотребе и прилике сазнаће епарх. проповедник баш од пароха. Да, од месног свештеника. Јер треба знати, да епарх. ироповедник неби дошао нпгде да се само покаже, истиче и претставља и своди:*1голожајем размеће, него за то, да изврши ''•$Фњ п б с а о. А тај би му свагде налагао, да штога иочне, са свештеником месним,

па и околним, иснпта и ироучи стање, у ком се иаства налази, њене мане и врлине, потребе и нрилике, расноложење н наклоности и т. д.; да се саветује и конзултује са дотичним свештенством о свему потребном, на о н д а т е к Д а II р И с Т у II11 Н 0 С Л у. Тако је то, мој брате Богољубе, и код „духовних мисија," „светих послања" у римској цркви, које према потреби позивају у номоћ ноједини жуиници преко впше црквене власти, ако та помоћ треба у једној жупи, или ју позивају ове власти, ако је потребна једном крају и покрајини. Кад жупник осети, да му наства ннје баш послушна, да полазн каквом страниутицом, да слабо долази на исновед (о томе се код нас јако води брига!), а он не може да је обрати и иоправи, онда о н з о в е у н о м о ћ духовну мисију. И дође. Жупник јој каже своје јаде (ал' код нас тих јада и нема по више!), исповеди им верно и нацрта религијозно-морално стање његова стада, шта је он радио и т. д. После саветовања са жупником мисија удеси свој илан. Приступа се послу на разне начине, имајући увек на уму оно, што треба поправити и постићи. Како вам се ово допада, брате Богољубе? Ето ви'те, тако се ради — где се радн. А где се пише, као што ви писасте, — ту нема рада, па не може бити ни успеха. На други део нротив-разлога нод бр. 8. сувишно је одговарати, док год постоји питање: „зар не би могао знати" ? Јер на ово питање је одговор само стање дотнчне парохије, према којем би се удешавао рад епарх. проиоведника. И шта хасни таква питања стављати, кад се на њих може одговорити одмах се „не зна" или „зна, ал' не чини." У једном и другом случају треба помоћи. Ас1 бр. 9. Ово није против-разлог него несолидно карикирање нашега разлога, а уједно и карикирање саме цељн установе енарх. проповедника, деградовање њено до „забаве и уживања", до нросте „промене." Ако је коме то сласт, нек му је и на част. Ми смо сасвим на чисто са нашим разлогом под бр. 6. и знамо зашто смо га поставили, и ако смо га могли и непостављати. Ми смо тај разлог копирали са природе човекове, која хоће нромене, која се занста издовољава, која тежи за „новим". Нек нам се докаже, да није тако и ми ћемо рећи: добро, преварали смо се, бри-