Српски сион

Б р . 13.

„СРПСКИ СМОН."

С тр . 199.

требљаваљу, и из Византије такови ликови, као и крстови, уђоше у употребу у Арменији, Грузији и у Русији. А живописни образи и мозаици од веће вредности до|)оше до нас, како у св. С офији , тако и у многе храмове IV. иУ. века, као на пр. у Солуну, у синајском манастиру у Равени и т. д. Од тога времена пак дођоше свештени образи до нас у рукописима, који се сачуваше из У. и VI. века. Постојерукописи, који припадају VII. и доцнијим вековима, али са свештеним образима, који су очевидно копирани са више древних оригинала. По образима, који су остали у рукописима, може се саставити појам и о тадаљем живопису иа зиду, који је већим делом ишчезао, ма да се и употребљавао више и чешће од мозаика. Мозаик беше много скупљи и не могаше за све храмове бити ириступачан. У осталом, без сваке сумње, мозаик, који се сачувао до наших дана, може дати појма о иконопису на зиду из тих времена, као што и видимо то из списа Астерија (IV. век) и ритора Хорација (VI. века); ио љиховом сведочанству, како система, тако и садржај образа на зиду беху такови, кано у мозаика. У опће као последица јединства догмата, иконописна вештина, већ у првој еноси, одликовала се

значајном једнообразношћу, и после тога постојано иапредујс ка утврђељу стално одређених типова. Побожни народ већ тада почео је рачунати одступање од одређених типова иконописа поругом светиње: неиоколебљивост вере дужна беше одбранити у непромељљивости и вештачко-црквене образе. типове и сложена састављања њихова, с тачним опредељењем реда, положаја, узраста, одела, лица, која беху у догађају учествовала, као и све потанкости, које су израђене у Византији, колико одгова^аху потребама цркве и народном благочашћу, дакле носледица је у том одношају, да изван византијске вештиие ништа није учињено. Иконоборство је поникло у грчком царству из многих еједињених, како црквених, тако и подитичких узрока, при чему је догматско питање о правоваљаности иконопоштовања било употребљено само као оруђе за достигнуће других циљева. Иконоборство се нојавило из карактеристичне византијске борбе еветске власти против духовне, а особито против монаштва, и из природног насртања прилагодити се духу и погледу поникнутог тада исламизма, који се јако осилио, што се и доказује делима иконобораца.

(Свршиће се )

% ШРШШ ®Ш011|2ВД1М1» (Одговара Јован Јеремић, парох.)

гШх прнзнати се мора на послетку и то ; да интерес цркве, вере и народа налаже ; да се неко постара, како ће се та штета надокнадити, последнце њене спречити. А то старање Је и у дужности епнскопа, односно консисторија. И кад они у томе стараљу одреде епарх. проповедника за тај поеао, онда овај својим, а не узурпованим правом, и но својој дужности, а не ради лишавања и ослобођавања другог од дужности његове 7 чини оно, што је пропустио учинити парох; крчи, што је овај запарложио, повраћа ; што је овај изгубио, или чини оно, што није могао сам парох учинити.

(Наставак.) А докле ће епарх. проповедник у којем месту своју дужност вршити, просуђивали би позвани на то чиниоци с обзиром на потребу и „вишу корист" ; а без обзира на то ; хоће ли се тиме октројисати и вређатп право ; којега се неко одрекао и недостојним, на штету „више користи", показао; без обзира хоће ли се тиме овај или онај узнемирпватн или утврђивати у своме До1се јГаг шеп1е. Ас1 7. Бојазан ; да ће се установом епарх. проповедника „подрањивати и увећавати код немарног и лењег свештенства нехат и немар у вршењу проповедничке и пастнрске дужности", врло је најивна ; а слутња о „сретном и угод-