Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

мотив нашега бића. Болиик, који је више нута преклињао смрт, да му болове прекрати, ужасава је се, кад му се она приближи, и милији му је живот ма и у тешкој бољи него смрт (См. Кант, Апћ'оро1о$1е §. 214.). Само у човека, који имаде присутности духа и тврду вољу, може сазрети тврда одлука, да загуши у себи глас при-

роде и да насилно пресече нит свога живота; а слаби и страшљиви ретко су способни за такав преступ; а међу тим мпоги су и пре хришћанства, а тако исто и сада настојали и настоје, да одбране или барем да извине тај несретни преступ — самоубиство. (Наставиће се.)

шлшшчшааг штм, амши«®1а вжш

У недељу православија о поштовању св. икона. (Наставак.)

нрквене скупове у тим подземним храмовима скупљаху се први Хришћанп с тога, да у заједничкој молитви поцрну нове снаге за животиу борбу и ново осведочеље у необоривој истини њиховог вероучења, да отпочину у цркви, основаној на вери у Бога истине и љубави, од зла у свету, који је испуњен ненравдом и злобом. За то је у свештеним ликовима хришћ. храмова говорило све о нади и утехи. Сви су ти ликови прости, кратки и дирљиви. Смрт се нредставља као сан, после кога долази пробуђење. Овде на земљи било је код Хришћана необориво уверење у победу; а за гробом онога, који верује, очекује миран, нов живот у месту светлом, травном и тихом, као што су зелене ливаде на крову катакомбе Домицила у Риму. Рим беше средиште идеја, које су се развијале међу Хришћанима, ма да први извор тих идеја имаћаше место своје — не у Риму, него иа истоку. У осталом јединство учења, као и једнакост цељи цркве и верских истина, која је незнабошцима на свима странама Хришћанства једнако била непојмљива, коју су гонили, изражавала се у истоветности вештачких представа. Једни типови, једне примене, једни исти символи виђаху се на свима првим споменицима хришћ. вештине, који су откривени у Риму, аисто тако и ван Рима, у Илирији, Малој Азији, Галији, Сирији и Египту. Надање Хришћана не беше безуспешно. Посејано у почетку више сред простог на-

рода, велико учење је расло, не обзирући се на гоњења, на презирање вишег друштва, на оштроумну и заједљиву критику ФИлосоФа. Оноје преживело своје гонитеље и у лицу равноапостола Константина седе на императорски престо. Победа Константинова беше победа Хришћанства. Христова Црква не имађаше сада нужде да се скрива у дубину катакомба. Хришћ. храм изниче отворено пред лицем свега света. „У сваком граду," — пише Евсевије Кесаријски, — „славе освећење новоподигнутих храмова и канела и услед тога скупљају се епископи и саетају богомољци из удаљених крајева, показујући узајамну братску .љубав народа међу собом." На челу покрета беху равноапостолни император и побожиа његова мати, равноапостолна царица Јелена, богато потпомажући умножавање храмова благом из државне благајне. Заједно с тим и скромце живописне украсе катакомба и нсзнатие надземне богомоље посташе сада већ неудесне за велике св. храмове. Појетичка простота пређашњих символичких образа не одговараше већ положају Цркве. Хришћанство могаше слободпо ступити пред лице света са својом историјом и својим исповедањем, не облачећи их у условне символичке облике. Појавила се неопходна Јготреба обновптн и поштовати помен великих сејача нове вере. С тога њихови образи добијају иови сјајни вид. Пређашњи тинови првобитиог хришћ. живониса изменише се са знаменитим ликовима. Историј-