Српски сион

Стр. 196.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 13.

Хришћанство дакле 1.) прописује или гата више, обвезује човека да чува живот свога тела, т. ј. језгру живота, која је дарована нашим органичким силама у свим облицима"чулне природе, имајући овде у внду не само ту особену силу, која потиче из другога вишега начела које не подлежп чулима, него уједно и силу, својствену појединнм органима нагаега тела, н. пр. мигаићима, живцима н појединим чулима и органима. Отуда потиче и друга обвеза за чуваше тела, коју неке секте нарушавају. Н. пр. човек, који је своје Физичке силе растројио, често ће искусити и даље последице, као: помрачење и слабост ума, немоћ воље, што опет у одлучним тренутцима живота бива узроком многих погрешака и невоља. Јер слабост живаца проузрокује неспособност за отправљање дужнога звања. А гата да речемо о оним особама, које саме себе лигаавају неких делова тела, који су нужни за обављање извесних важних дужности? То су тирани свога рођенога тела, то су измети, који сами себе својим радом стављају испод животиње. Хришћанство захтева, да ми располажемо свима деловима свога тела и свима силама свога живота једино у корист моралних цели, старајући се при томе савесно о њихову здрављу и целости. Дуг живот и ако се находи у божјим рукама, но хришћанском схватању такођер и од самога човека у многоме зависи. Јер нама је дарована извесна мера сила да можемо делати, но ту количину сила ваља сачувати, умножити и распоредити на време целога живота. Ако ми знамо, да се живот и снага трогаи болешћу, због чега је савргаено здрава човека тешко и наћи, јер сваки од нас изложен је у најгорем случају да сваког тренутка оболи до крајње немоћи; то одатле јасно потиче нагаа обвеза, да чувамо здравље, да предупређујемо узроке болести, употребл,авајући средства знањем и искуством прибављена, а у исто време не заборављајући корисних средстава ради очувања здравља. 2.) Хригаћанство прописује, да негујемо своје тело тако, како би оно било згодним оруђем за постизавање нагаег определ>ења, и да се бринемо, да тело буде кренко, живахно и лако. А

на гато нам тело слабо, тегако и мртво ? Но по себи се разуме, да неговање и крепљење тела не сме бити на гатету моралности и чистоти духовној; јер оно је р1,аи васпитач, који, да би прибавио снаге и живости телу, — убија дуиту. Јер он тим самим занемарује своје назначење и удаљује се од нраве одређене му животне сврхе. 3.) Посебице, нужно је своје тело прилагођивати своме стању и звању или се привикавати, да се у свом позиву њиме ваљано користити можемо. Где су нужне очи, , — веџбај очи, где нога — ногу, а где рука — руку и т. д. Тако старање о телу је човеку нужно с тога, гато тело не може само собом управљати, него се све мора потчинити власти духа. А ко се потчињава телу, тај убија и тело и дугау. Међу тим, у колико је нужно старати се о телу, ваља то чинити мудро, оирезно и одмерено, не понугатајући телесноме старању и неговању до страсти. (Рим. 13, 14.). 0 самоубиству по наособ. Да се старамо о чувању и доброме стању свога живота, налаже пам не само глас природе, него и разум и св. писмо; јер нагае постепено морално образовање претпоставља ограничено биће. Из тога закона произлази само по себи ово правило: Чувај се самоубиства, које може бити директио и индиректио, грубо или потајно, које нам постепено разорава организам. Хригаћанство сматра самоубиство као тежак грех и црква лигаава самоубицу и самога погреба, јер гледи у њему престун не само према дужностима к себи самом и свом моралном опредељењу, него и нрема другима и према своме творцу — Богу. Речи: убиство, умртвљавање, ус м р ћ е њ е озиачавају прекраћивање живота. Неки од ових израза озиачују нарочито насилну смрт, а неки иостепено разоравање тела неуредним животом. У осталом само својевољна одлука и намера сачињавају битни карактер правог убиства. Но ко себе лигаи живота у врућици, у меланхоличном стању или бесиилу, тога можемо сматрати несрећним, а пикако самоубицом. Већ сама људска природа силно смета томе престуну; јер је љубав к животу главни