Српски сион

С ТР . 238.

„СРПСКИ СИОН."

Б Р. 15.

Ради тога је све бивало, што је било од јасаЛа витлејемских до васкрса светлог. Ради тога се родио Христос, ради тога је учио, трпио и претрпио, раснет био и васкрсао. Учио, да љубити треба и непријатеље, и са крста молио се Богу, Оцу своме, да онрости оиима, који га разаннп>у и муче. Учио, да је благо ономе, који претрпи до краја у добру и истини. Учио много .... много и сам радио чему је учио друге, да потврди истинитост науке своје делима својим, и целој науци својој ударао нечат ненадмашивости, савршенства и божанствепости. Животом својим, мукама својим и смрћу својом доказивао је, да се та наука изврпти ти даде, а васкрсом својим потврдио је, е се порицати више неда, да онај и нобеђује, који ту науку врши, а у>вршен>у истраје до краја. И да нас увери, да је Он истииа, живот и пут, и да нас наоружа за истину, оснажи за тај живот и поведе тим путем; да нам покаже, како се врши воља Оца

небеснога, како се остаје у добру, како се трпи за правду, за истину умире, зло побеђује, а царство небеско осваја н заслужује: ето, за то се Христос родио, за то је учио и радио, трнио и претрпио, за то је распет испустио душу, — за то је Христос васкрсао! Да за то, да и ми чинимо, што је чинио Он, да и ми љубимо, као што је љубио Он, да и ми трпимо за иравду, умиремо за истину, да и ми побеђујемо зло на земљп н освајамо места на небу, п будемо где је Он, у ЕБему и с Њиме у царству Оца небеснога. А док смо на земљи овој трошној и варљивој и док сунце земљу, а Јеванђеље срца грејало буде, да пред сваким искушењем и насиљем, у свакој муци и патњи за истину и правду, вером у истину божанства Христовог, надом у вечност правде Она небеског, невамо и кличемо један другоме : Христос васкрсе! 1892. Јован Јеремић, парох бачиначки.

/Ј)/тлсл

САМОУБИСТВО СА РЕЛИГИ03Н0-М0РАЛН0Г 1ЛЕДИШТА. (по РУСКОМ.) Од Саве Теодоровића, проФесора и катихете у кр. вел. реалци у Земуну. (Наставак.) учењака, који су се специјално бавили излагањем и тумачењем нравила о дуелу, сваки двобој примљен слободно, иромишљено, без икаква нрисиљавања од стране противпика, те може подлежати упливу моментано владајућих назора о части и увреди. Овај ноеледњи услов ставља опстанак двобоја у неиосредну зависност од умног п моралног развића друштва, те но томе се законодавпе мере против двобоја гшсу никада и нигде спроводиле жељеним успехом и чак на протпв, у Францеској се приме-

ствари мећу тим борбама и правим данашњим двобојем је само снољашње сродство, а унутарње немају никакве свезе

Потреба двобоја условљава се искључиво појмом о части; и ма како лажан и изопачен био т ј појам, двобој се без тога елемента не да зампслити, пошто се иначе у очима јавиога мишљења сматра као обична туча или убиство. Међу тим некадањи судбени двобоји одређивани су само пресудом суда и то не само ради решавања крнвичних дела, него и самих обичних грађанских процеса, дочим су на нротив судови свуда ирогонили праве двобоје као врсту нарушавања владалачких и државних права, Најпосле свагда и свугде мора битн и по опће примљеном миш.кењу и ио тумачењу

тило, да чим су се строжије мере против

двобоја предузимале, тим су

се челнће и

жешће појављивали. Па то је и врло појмљиво. Непозивање у извесним случајевима на двобој и неиримање позива, сматра се у друштву очитим знаком кукавич-