Српски сион

Бг. 17.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 273.

При донашању синодског затсЂучка од 9. (21.) октобра 1886. суделовала је и Његова Светост садашњи преузв. г. Патријарх српски Георгије. Па кад то знамо, да ли онда можемо и предпоставити, да и тако звани „јединствени" или „једноставни" штатут саборског одбора, који је на темељу упутства, и под надзором Пнтове Светости постао, може бити друкчији, и на другим се основима подизати, осим на основима свете нравославне цркве, а то је на основима, који су сада, услед горњег синодског закључка, за све епископе и митрополите наше, па и у будућим временима, обвезни? С друге страие можемо ли ирема нрошлости 1Бегове Светости и једпе трунке посумњати, да ће у том штатуту бити по „верне" мање права, него што их може у том погледу православна црква, до крајњих граница попуштајући, својим вернима дати? Та сравнимо само права, што их верни по „јединственом" штатуту у иашој цркви добијају, са онима, што их кнез-примас својим вернима даје, пак ћемо се зачудити, како је иримасово нуђење према нашем Фактичном поседу ништаво, на опет је римокатоличка паства са тим задовољиа и захвална, а ми, који, у себи нризнати морамо, да и морално и материјално испод исте стојимо, иодижемо читаву хајку и склапамо читаву заверу иротив својих пајбољих људи, свога епископата и своје цркве — а ие треба из вида да губимо, да је и нашој православној и римокатоличкој црквеној организацији, један и исти канонички темељ, једио и исто јерархичко устројство! Тога ради оканимо се свију бескорисних дискусија и зађевица, него једном дођимо к себи, те најпре нроучимо оне ствари, о којима желимо говорити и расправљати, или бар слушајмо у тим предметима људе стручне и обавештене, а немојмо се новодити за онима, који се праве, да о свима стварима нешто знају, а онп о њима ни појм а н е м ај у. Научимо се из горе наведених речи угарског кнеза-примаса сједне, и његове римокатоличке интелигенције с друге стране, како се у црквеним стварима поступа. Сви су без разлике угарски римокатолици иримили горње речи кнеза-при-

маса са признањем и благодарношћу, при свем томе, што су они у тој аутономној организацији, какву им примас нуди, много даље мислили ићи, него што им то кнезнримас својим говором допушта. Ал они веле, као год што у свему тражимо стручњака и тога се мњењу, као лајици, нокоравамо, тако ми и у овој црквеној ствари потражисмо стручњака. Па кад нам кнезпримас у овој црквеној ствари као стручњак, о кога љубави према цркви, народу и отаџбини не сумњамо, вели, да та аутономија може само опакав облик имати, и у оним се границама кретати, како је он то у својој горњој речи изложио: то му сви верујемо, сви му се покиањамо и захваљујемо. Ето како се поиашају од нас побожнији, богатији, просвећепији и напредиији чланови једне пастве, према својим црквеним старешинама, а како се ми понашамо? Ми, по песрећи, пре верујемо о нашим црквеним стварима свакоме човеку са сокака, него ли својим толиким угледним људима, које смо сами у сабор бирали и који су пам горњи „јединствеии" штатут донели; него ли и својим епископима, своме натријарху и целом синоду, којих је опстанак, углед и будућност за ту цркву везана и који не могу са попуштањем лично ништа изгубити, него само добити; па кад они, при свем томе, опет друкчије говоре и чине, него назови иародни пријатељи, већ би та појава, код паметног, присебитог и од рачуна света, довољна била, те да од себе одгоии све наговараче противу горе наведеног „јединственог" штатута. Па кад је то код нас већ тако, то онда, наши бољи елементи, угледајући се на поступак интелигенције других вероисповести, у црквеним стварима, нека се искупе око своје јерархије; а јерархија наша, — не обзирући се на глас и вику неунућених или намерно злобних противника својих, него имајући у своме горе наведеном синодалном закључку путевођу, а у побожним, свесним и добрим хришћанима пастве евоје нотнору у предстојећој организацији наше српско-православне аутоно^ије, нека корача одважно и свог звања достојно