Српски сион

Стр. 272.

„ОРПСКИ СИОН."

В р . 17.

тем отета некоја права — црквеној јерархији и епископату света је дужност, да та отета права накнадно за се рекламује. И кад јерархија то чини, онда се не може рећи, да она крњи стечена права народна, већ само то, да јерархија законитим путем хоће да иоврати своја стара насилно ј ој отета природна права. Наш епископат долази тек у синодалном свом операту од 20. септ. 1882., а особито у мотпвацији истога операта, до потпуне свести о своме положају у цркви православној, па према томе и о дужности на обрану права исте цркве. Та свест о своме праву и дужности у цркви православној, дала је и снаге и одважности епискоиском синоду, да приликом давања свога мњења на извесне операте сабора од 1879. у својој синодској седници од 9. (21.) октобра 1886. са свим јасно према учењу српске иравославне цркве нрецизира своје становиште и одношај према сабору и његовим закључцима, те тиме, 1:аске, да иозове исти, да у томе духу и правцу предузме целу црквену организацију, ако жели, да му рад до каквих резултата дође. Овај се закључак подиже до потпуне висине једног епископског синода у православној цркви. Његова мириа озбиљност и његова научна прецизност изједначује га са достојанством црквених канона, у којима васељенски сабори излажу учење цркве православне. Отуда нас овај сииодалии закључак нотпуно измирује и ублажује према вероисповедним погрешкама, које је наш епископат у шездесетим годинама учинио био. 0 томе не може бити сумње, да св. архијерејски синод митрополије карловачке има потпуног права, да заузме кад-тад положај против оног устројства, које се са каноничким начелима православне цркве не елаже, а то му је право тим евидентније, јер у цркви нити има прецеденса, нити застарелости т. ј. нити је црква обвезана нешто учинити против свога духа и устројства само за то, што је то некада у њој, у о ппт те или местимице, постојало; нити она сме нешто противканонично у цркви и даље одржавати, него што то нужда цркве захтева, само за то, што то већ кроз дуги низ година у цркви постоји. Дакле,

ако је цешто противканонично у цркви иравославној — као н. пр. данас код нас протестантско устројство цркве — постојало или за то постоји, што је тако, у то доба, било нужда, било потреба цркве изискивала: то, чим су разлози, са којих је то у цркви тако уведеио било, престали, обвезан је у првој линији православни епископат, да цркву одмах на њен канонични темељ онет поврати. Код нас, као што смо већ навели, постоји протеетантско уређење цркве. Разлог је том нашем нротестантском устројству био : н е з н а њ е нашег основног црквеног учења у погледу црквене организације, како од стране клира, тако и од стране пастве. Но како је, које искуством, које бољим проучавањем нашег нрквеног учења, престао тај разлог иезиања и ненознав ањ а основних каноничних начел а наше цркве, то је пре свега баш сам епископат и позван био, да као врховни чувар непроменљивих божанствених установа наше цркве, ту аномалију целој цркви објави и да се постара цркву на евоје основе опет натраг повратити. Јер, нема веће несреће за побожног и искрено оданог човека једној вероисповеети, него када дозна, и то када у најтежим данима свога живота дозна, да оно, што он усрдно исповеда под именом учења православне цркве, у чему он утехе налази и одкуда он снасења очекује — кад дозна, да то није православно учење, и ио томе, да у том нема за њега спасења и избављења! За то хвала, велика хвала светоме синоду, што нас је од тога страшног разочарања сачувао! Допада ли се пак коме данаптње протестантско уређење наше цркве, боље, него наше православно: то га нико не задржава отворено отићи и прећи у протестантизам, те тамо тражити насладе и задовољења својим могућим похлепама; а не, да он својим насилним променама и преображајима у православној цркви, унесрећава и обеспокојава толике душе православне, које желе и на даље бити и остати у духовној свези са евојим умрлим родитељима и прародитељима, са својим народним светитељима, царевима и мученицима.