Српски сион

Б р , 17.

„СРИСКИ СИОН."

С тр . 271.

§. 16. Сваки диециплинарни суд и сваки повереник истражилац има дужност код свих извиђаја и решења уреда ради једнаком помн.ом уважити све околностп којс су кадре оптеретити п растеретити окривљеника.

§. 17. Дисциплинарни судови нису при решењу везани на позитивна доказна правила, већ суде по свом слободном осведочењу, основану на савестном испитивању свих момената, којп су изишли на впдело у прилог и па терст окривљеника.

(Наставиће се.) —— МЖШ —•-

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО.

»гагеи в,ми=1М1а® и фшеи агоамима.

(Свршетак.)

•1 о такова протестаитска деФиниција паше

црквене аутономиЈе, какова се у на-

помепутом IX. зак. чланку од 1868. налазп, далаје непосредног повода нашем иародноцрквеном сабору, који је до то доба био, нри расправи наших црквено - просветних ствари, само иеко конзултативно тело, да се сада претвори у одлучујућег, децизивног Фактора. Те као такови узео је на се иннцијативу, да у том протестантском духу проведе цело устројство свију епархијских и митрополијских власти у нашој цркви. И тек када се горше речи у IX. зак. чланку почеше практичкп примењивати на целокупио устројство наше цркве у духу протестантизма, престраве се наши епископи, те се почну најпре 1869. на сабору нрнликом питања о саборском иредседништву, а за тим 1870. приликом донашања саборског устројства, бранпти. Али и ова сва обрана још за чудо слабо показује црквену свест у тадањих епнскопа; јер они, без примедбе, нуштају, да се санкционише пови „изборни ред за сабор ђење епархија" устројства цркве православне. Но ипак се види, да се та свест буди, и да опи тек сада почињу увиђати и осећати велику основаиост каноничког уређења у цркви; они се тек сад ночињу кајати, што су олако напустили своје каноничко, пак се већином бацили били на грађанско иравно становиште, при обрани својих, одиосно Црквених ирава. Нроиавод је ове пробуђене црквене свести, иознати епископски „сепа-

■" и ново „уре, који се очито протнве духу 'Сл,

ратии вотум" на саоорско устројство од 1870. године. У овоме вели Епискоиат, са свим сагласио црквеиом учеи>у, — д а с е за доба упражњене митрополитске столице, не могу у цркви ник а к в е н о в о с т п у в а ђ а т и, и: д а с е св а саб ор ска закључења могу само у споразуму са синодом доносити. А ночем тада у нашој цркви митроиолита не беше, то се онда ни синод држати не могаше, дакле, ма сабор каквих закључака доносио, ови не могу до правоваљаиости доћи. Но код овог „сепаратног вотума" иде еиископат и даље, него што је то чинио код опе своје изјаве од 1865. године. Он већ у целом том новом саборском устројству поименце обележава 11 предмета, који црквеном иравославиом устројству иротиврече, те отворено нзјављује, да ие може никад иристати од своје стране на то саборско устројство донде, док се према учењу цркве приговорена места не преиначе. Сепаратним вотумом нашег енискоиата и изјавом, да се; за доба упражнене митроиолитске столице не могу у цркви никакве нове уредбе доносити — казано је за сва времена и то, да су све оне уредбе ништаве и за цркву необвезне, које су о цркви донесене онда, када је митроиолитска столпца упражњена. била. С тога све оне уредбе, које су о цркви и црквеној админи^трацији донесене у времену од 1870—1874. године, када је митрополитска столица упражњена била, не може имати за цркву и црквену јерархију обавезне важности, него ако су тим уредбама цркви и епископату незаконитим ну-