Српски сион

Б Р. 20.

„СРПСКИ СИОН."

С ТР. 321.

И како најзад поучава школску децу, па веренике при венчању, кум о в е и р и к р ш т е н> у, и т о м у с л и ч и о? Одговор је на тај читав низ нитања врло кратак, али и врло теретан: Н а ш с в е ш т е н и к с л а б о проповеда, ј о ш слабије врши своје дужности као катихета, а поучавања ири крштењ и м а и в е н ч а њ и м а г о т о в о н и к а к о и нема!') Опо Истина, задатак је мало повећи; али ми немамо никаква права, да га смањујемо, ако му нисмо дорасли. Живот црквин лежи у живој речи Божјој, и тај ће живот свакако бити здравији, снажнији, што смо цркву чешће поучавали том речју Божјом, што смо ју вољније приводили кроз она уска врата, што воде у живот. Или зар нам за ово није доста снажап онај негативни доказ, што нам га пружа Назареиство, та опака губа иа телу нам црквеном, што нас тако л>уто десеткује? Амо спада и онај немили, чудновати Факт, да многи појединац не иде у цркву с тога, што нема стајаћега руха. Ви ћете често позвати уз пут ког домаћина у цркву, а он ће вам невесело одговорити: „Ишао бих с драге воље, али не могу у овом кожуху". И он чека да купн згодно рухо, па у том — дакако, често нодугом чекању и огугла да не иде у цркву. Још сам приметио у нашем народу и то, да жена, ч и м с е о с е т и „у д р у г о м стању", а она прекине ићи у цркву, сматрајући „таково што" као за неки грех. Ово ће нам бити појмљивије, када се сетимо, да наш народ вели и за своју рођену децу, да су му „по гријеху". — Узмимо сада једну таку жену. Она не иде у цркву, док се не породи, дакле пуних девет месеца, а после не иде због дојења, еле и ту — у најмању руку — такођер девет месеца. Осамнаест дакле месеца не иде наша жена у цркву с тога, што ју Бог усрећио дететом! Хоће ли се она нак бар после тога оиет навикнути да иде у цркву — то је питање. Зар свему том не лежи узрок у недостатку јаснијег појма о вољи Божјој, о Ј ) Ни на овом месту не смем пропустити, а да не спсменем : свако поштовање врлим — изузетцима!

учењу цркве православне ? А ко је крив том? Зар није свештеиик? Па још када је исти свештеник — што се, на жалост, доста често дешава — са многом и многом својом овцом у завади, и то у тако огорченој завади, да можемо чути и речи: „Док је ои наш поп, мене ие виде црква"! . . . . „Мрзим на Николу, па мрзим и на св. Николу" ! . . . . Но са целим досадашњим расматрањем још не смерах сву кривицу нашег слабог полажења у цркву свалити ли и искључиво на свештенство. Без сваке је сумње, да много, врло много кривице, да врло јаких узрока тој немилој појави лежи и у самим в е р н и м а. На многе, врло многе наше опћине дала би се применити прича Спаситељева о разном земљишту, на које је падало семе сејачево, и то нарочито они делови ириче, у којима се износи судба семена, када падне иа трновито или чак и на каменито земљиште. Многи и многи наши узорити, ваљани, ревносни, одушевљени свештеници и ири самом крају свога живота морају да уздахпу са болом у душн: Њ ктдкниче , нофк кск> трбждинсА, ничесоже 1а\'ол1'/, ! (ЈХука, V. 5.) У наше се доба развили и осилили иеки чудни правци, који и ако у главном још из потаје и са језујитским превртањем очију, али инак и сувише моћио војују не само против нашега свештенства, него и нротив самога духа црквецог, против саме узвишености и божаствености нашега православља. Уселио се ето у многог сина срнског неки непобожан, данеречем нротивхришћански дух, који не само да га одвраћа од цркве, него га, рек' би, некако неодољнво гони, да покушава подрезати крила нолету нам верском. Или зар иам то не посведочава потпуно конкретно и са свим јасно она многа немила слика грдних и не ретко у суштини неонравданих насртаја на по гдекојег нашег свештеника? Или зар нам то не посведочава, такођер потпуно конкретно и са свим јасио, и не само оно неразмишљено нападање једног дела иаше ш т а м п е, н а ш п х н о в и н а, како на само с-вештенство, исто тако и на највише достојанственике његове, пего и оно лакопско, оно кинично, нехришћанско, чисто