Српски сион

С тр . 322.

пакосно титрање и са самим ионеким појмовпма и исповедањима вере нам православне? .... Још носе те наше новине на души својој ио народ српски и са другога гледишта такођер тежак, претежак грех. Реклама нм је „политика и просвета", а садржина им је, као што већ навестих, прскање блатом и друге неестетичие ствари. Ако хоћеш да иаучиш иоштено грдити читај само н.их; ако хоћеш да ирисвојиш себи вешто извртање стварп — читај само њих; ако хоћеш да убијеш и оно мало свога ирироднога укуса — читај само њих. Још као да те понеке новине сматрају за своју ионајглавнију сврху, да расиаљују страсти — а према свему томе пада иравственост! И ето, и тим се путем поквари и најпоштеније срце, и убије се и најсветлији дух, и растроји се и иоснажиији живот. А ко сме тврдити, да све то нема великога, претежнога утецаја на нашу тужну „ненрквеност"? Но да се обазремо и на остале узроке тој појави. Ено вам ту спада, на велику нашу несрећу, и само наше учит-ељство. Глете само, н. пр., но гдекојег — на жалост, нарочито млађег учитеља, како се љуто поуздао у своју „учеиост", у своје „свестрано знање", па му је свештеник мањи „раденик народни" од њега, а у цркву иде . . . тек онако, како иде. Уз то се он још често са тим својим „становиштем" и размеће пред народом, као да би већ тиме да му открије све оне „мисли", што му се роје по глави! Па када заиста имаде таких учитеља, ко би ту онда могао и посумњати, да тиме паства мора изгубити од своје првобитне привржености к црквп, да мора према њојзи охладнети? „Та напг је учитељ иаметна глава . . . зна он!" — А каква тек појма могу о цркви добити оне безазлене малише, које примете, како њихов учитељ нехатно говори о вери, и како немарно стоји за певницом? .... Но узмимо, да је Бог удостојио коју опћину и са ваљаним евештепиком, и учитељем, иа крај свега тога ни ту неће црква

да се пуни? — Ту је опда свакако крива друга и е к а н е в о љ а. Чим ј е ђаче „ свршило школу", одмах му даду његови каква одређена иосла око економије: оц чува стоку или виноград, води коње у пашу и т. д. и т. д., а девојче оиет одмах гледа свога носла уз матер. То је дакле оно доба, када старији уводе млађешину у практичан живот, у материјадне прилике, а међу тим запостављају њихове, ие само духовне, него и душевне нотребе, тако рећи у најстрожијем смислу речи. Или где ти је у цркви — ма и само о св. литургији та момчадија, где-ли су ти те силне девојке, што их носле подне онако миогобројне видиш у колу и око кола? Уз ово ћу јоит нешто да спомепем. Морамо видети, шта-ли бива у верском погледу са оном нашом децом, која долазе у средње заводе, да из п. их иосле оду на вгапе науке, те да најзад заузму у нашем пароду најугледнија места? — Ту имам иред очима своје другове, па и себе. Ми сви бесмо из добрих, већином свештеничких кућа, те бесмо — бар за прве две-три године — махом врло побожни. Но шта то би с нами у један мах? Један по један почесмо се тужити, да нас више молитве пре спавања слабо могу да поутеше, шта више, да их често и заборав- у љамо, да заборављамо оно, без чега пређе -не могосмо заснати! Шта беше тому узрок? Ништава религиозна настава и понеки сумњив израз проФесора природних наука, иарочито геологије. Иа је-ли чудо, да многи, наш „зрели младић" тако радо удара на осповно нам богоеловље, догматику и символику нашу? Је-ли какво чудо, да он о верским потребама често, врло често не ће нн да чује? Је-ли чудо, да га и за време св. литургије пре виђамо у загушљиву зраку пивара и каФана, нежели у св. храму? — Није, заиста није чудо! То су, ето, но моме бар искуству и' појимању ствари, главни узроци, са којих наша звона узалуд одјекују, са којих наш свештеник служи „нред празном црквом." Има још и слабијих узрока; по који ипак чине своје. Тако је узрок том слабом нашем похађањуцркве и — носење „таса" при