Српски сион

Б Р. 23.

Стр. 375.

1ЊНЖ1ВН (На< И кад се г. Грбић примио век „коиачне редакције" и „радо се примио тога тешкога и иипавога посла" — што му најрадије признајемо — не би нп мало погрешпо, да је изравнао буеовити понегде слог и распоред речи, чиме не би одузео слогу и стилу ппшчевом ни једну црту карактериетике, а можда ио чијем мишљењу и класичности. И. пр. стр. 137 : „и још ее их нађе, који их преузносе", „како велика и дивна била су то светила" (140), „ако јој се није ухватити" (178), „с тога сам и изабрао још овај к' ваше благочестиве и родољубе (!) увиђавности срцу мојој ријечп пут" (473) и т. д. Ма како и ма коме изгледао језик као „само љуска". — чист језик биће увек у беседи слушаоцу, у кљизи читаоцу миље души, као и добра мисао што је слатка храна уму. А у „проповеднику" ће увек бусен бити реч, као што је: пазад (136), свачеса (142), бенавија (163), премучати (177), буди вам (217), вани (230), навада (330), пунтати (474) и т. д. Ако су те речи употребљене у беседама а у књизи никако не би смеле бити — за то, јер их и народ наш ио карловачкој дијецези употребљава, онда нас тај Факт води к сумњи, да 1»е нас браћа Хрвати одучити од чиста српска језика, док се онп од нас не науче златном и слатком језику нашем. А то се не би смело иотпомагати ни у беседи, а још мање у књизи, која пролази од руку до руку српских. Зле обичаје (а не обичајеве, 431) треба илевити и чупати, а нс залевати и неговати, ма у којој му драго цели. Г. Грбић је требао учинити оно прво.Држимо, да му не би замерила блажена сен нишчева, нити би тпме окрњмо његову оригиналност, а најмање дух беседа ослабио и мисли поткресао. Нити би то учинио плевљењем туђега, српском уху немилога израза, нити изменом неправилних облика правилнима на пр : човјечки (128, 410, 411, и т. д.), омиљавало (411), изадовољити (120), народовог (128, 130), јербо (141), разумјетније (431), вртао (163) и т. д. као >пто није то учинио задржавши речи: неврат (107), залут (129), залутног (130), ногоступ (130 11 136), цјелокуп (141 п 1(53) недођпн (178), колокрет (246), незналеж (412) н т. д Једном речи, оно, што се дало без по муке, а ^ез штете ппшчеве понравити и изменити,

1 1Р1Ш, гавак.) требало је тако и учинити. По нашем, дакле, мишљењу, требао је г. Грбић „дирати и у језик и у слог". Много би добра учинио. Али и на ономе, што је учинио — од ерца му хвала. А сад ћемо, нрема задатку скромног овога ириказа, да кажемо коју и са друге стране о „проповеднику". „Врло је необдјелана црквена проновјед на пољу народне књижевности наше". Потписујемо. Многи су узроци необдеианостн тој. Како су нас васпитали, — такви смо. Какве су околности, такве људе дају. „А^ег П1сћ(; &1аиМ, капп шећ! гес1еп; теег 111 сћ! Шћћ, каип шсМ гићгеи; ^уег шсћ! Не1»<:, каии иГећ! ћежстп; \\'ег шсћ18 т 81сћ ћа1, каип п1сћ18 уоп 81сћ дећеи". Али врх свега проповед мора истицати „од избитка срца" нроповедникова, да иразна' испунити, ладна загрејати, угасла запалити можс, осећајима, духом и мислима, крје проповедника иокрећу на ироиовед, а у цели, да н у слушаоца крене осећаје те, па да и он дисати почне духом тим и мислити мислима тим, у животу рад' живота свога. Проиовед, која таква није, крај свију другпх омилитичких нравилности, остаће увек укалупљени створ ума, али без духа и срца, којима се осваја слушалац за мисли производа тог. Многи проиоведници наши пишу на калун, да се не огреше само о које правило омилитике, а најмање водећи рачуна о ономе: „од срцак' срцу", о лепоти језика, снази дпкције, сувременостн мисли н иотреба. Тим калуиом окивају ум, загаћују срце, убијају дух себи, а не дижу га, не отварају п ие оживљују ни у другоме, јер то је немогуће. . Дају проповеди својој само тело — без духа. А тело не иодиже, — дух подиже, он осваја, он оживљује, покреће, води и одводи. . . . не спомињући друге разлоге необделаностн нроповеди у народној књижевности нашој, јер то п није задатак приказа нашег, и опет тврдимо, да је она необделана, јер је код нас мало духова, мало срдаца, мало умова, који се не калуие, а којн би полетали за осећајима, дизали^се за мислима народа свога и своје цркве, осећајући све оно, што осећа народ и црква и у срећи и на муци, (Наставиће се.)