Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

на1)у у дркви душевне спасителне утехе, а у кући и иородици мира, љубави, среће, и свака берићета. У свези са овим предлогом, изјавило је свештенство овог протопопијата са највећим огорчењем своје гнушање према познатом јавном срнском лиету, који на начин људи најпрезренијег сталежа безобзирно напада пајугледније и у народу српском најзаслужније људе, и који измишљеним и неоснованим потворама и ногрдама понижава углед и цркве евоје и народа свог. Записник о одржаном збору всћ је поднесен председнику одбора за свештеничко удружење. пречасном г. Стевану Чобанићу, проти карловачком. — Ст. II. Из протопресвитерата будачког. Дана 20. маја о. г. сазвао је пречасни г. намјесник и управитељ протопресвитерата ; г. Петар Грба, ио налогу високопреосвештеног г. Епископа дијецезана од 26. априла о. г. бр. Е ХО д р ех 1892. свештенство протопресвитерата будачког на свештенички збор на Вељун, као центрум иротопресвитерата, да у иретрес узме „нацрт правила за удружење православног српског свештенства у митрополији карловачкој" и да изабере два члана за велику скупштину. Поеље подужег савјетовања нримљена је једногласно следећа резолуција поднесена од пароха перјасичког, јереја Милутина Шарца: „Свештенички збор нротопресвитерата будачког прихваћа намисао о потреби и важностп свештеничког удружења у опсегу митрополије карловачке, те на „нацрт нравила за удружење српског свештенства у митрополији карловачкој" ставља следеће преинаке односно допуне: I. на чл. 3. слово к.) „а донде, док се у горњо-карловачкој дијецези не ожитвори „удовички фонд " — да се из Фонда свештеничког удружења потпомажу удове и сироте свештеничке горн.о-карловачке дијецезе" ; II. на чл. б. Пошто је евештенство горњокарловачке дијецезе по најсишем рескрипту од 10. авг. 1868., даље, по преддогу „једииственог штатута" донесеног од виеокославног саборског одбора; надал.е, но: уредби донесеној од саборског одбора 5-рице најлошије дотирано од свега свештенства осталих епархија у опеегу митрополије карловачке, на најпосле, што ће свештепство горњо-карловачке дијецезе према своме броју највнше у фопд свсштеппчког удру-

жења допринашатн — с тога према евему наведеном, да се и праведни годпшЈии у.иог од евештенства горњо-карловачке днјецезе захтјева м нзнимно на 4 Фор. установи; III. на чл. 26. да се саразмјерно према броју евештенства епархије дотичне бирају у главни одбор чланови удружења, а не из еваке епархије по два без разлике и без обзира на број свештенства поједине епархије". За чланове велике скупштице збор је једногласно изабрао: пароха перјаеичког јереја Милутина Шарца и пароха клокочког јереја Мојсију Мајеторовића. Толико о томе збору, а сад још нешто. Питање је само сад, од куд ће се путнн трошак дати одноено нредујмити за чланове велике скунштине из горњо-карловачке као најудаљеније дијецезе? Познато је, да је свештенство горњо-карловачке дијецезе сиромашно и да своју плату неуредно добива, на да би чланови велике скупштине из ове дијецезе о свом трошку у Ср. Карловце поћи могли! ? Ми не имамо енархијског Фонда, да би се из истог предујам дао; е тога по нашем мњењу требао би „Одбор за принремну радњу око остварења свештеничког удружења" да се обратн с молбом на управу српских цркв. нар. Фондова, да се отуд потребити новацпозајми зачланове велике скупштине, који би се посље из Фонда свештеничког удружења повратио. Кад се предујмују саборски трошкови, који се много спорије и теже враћају, зашто се не би могли предујмити и ови трошкови, који би се из Фонда евештеничког удружења за сигурно повратили? Надамо се, да ће сноменути одбор своје учинити; иначе ће та велика скупштина из удаљених крајева слабо или нимало заступљена бити.*) М. Ш.

*) То што иошт. г. извештач нредлаже, тешко би се дало извести. У осталом много је и захтевати, да се свештеницима из горњо-карловачке епархије, кад полазе иа свенгг. скупштину, путни трошкови из нар. фондова предујме. У сваком протопресвирату — баш и у самој горњокарловачкој епархији — треба да се нађе по 2 свештеника, који ће и хтети и моћи бар за првР1 пут о своме трошку на свешт. скупштину доћи. Ако их се не бинашло — жалосно би било. Вал>да још има у срп. прав. свештенству чланова, који неће тражити, да им се свака потрошена крајцара накнади или сваки корак наплати опда — кад се ради за образ и углед свештенства и кад је реч о користи наше св. цркве и милог нам народа! У р е д н.