Српски сион

Б р . 26.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 431.

За нас је утеха — што је таквих мало, а што се свештенство листом одзива покрету удружења. Још нам је рећи, да је сиомињање крај угинулих удружења и — „уједињења," ако ништа друго, а оно нелојалност нрема свима Факторима, који до данас нотпомажу покрет свештеничког удружења. Да је то учињено са које друге стране, а пе са које је, ми бисмо морали посумњати, да то спомињање „уједињења" иијеможда нерфидна потказа. Ал' овако се тешимо тиме, да је то неразмишљен и брзоплетап разлог против удружења. А кад би за ствар било онортуно говорити о „уједињењу," ми бисмо њиме, ма да је угинуло, доказали баш противно ономе, што се тим гињењем хтело доказати. 8ар]'еп1"ј рапса. А(1 4. Одговор на овај разлог остављамо нашој браћи у Србији. А са своје стране имамо рећи ово: Све кад би и стојало оно, што се у разлогу 4. наводи, не може бити то доказ нротив потребе нашег удружења, као ни оно под 3., него би се то тицало и опет само удружења у Србији. Верујемо на послетку, да ни удружење наше браће у Србији не носи „благодатних" плодова, а признајемо радо, да ни наше удружење такових плодова не би носило, ни иосити могло. Али, ако не „благодатних", свакако „благодетних" носи и оно у Србији, и носило би још више да није личних чустава и рачуна, као што ће иосити и наше, тим више, што мање буде пасивитета, пренемагања и личних амбиција у нашем свештенству, и мање отештавања његовом напретку од стране оних чињеница, које данас и у Србији отештавају рад тамошњег удружења. Али прорицати и доказивати удружењу већ сад неуспех, пре отпочета рада ; прорицати му смрт пре рођења му; отештавати му и порађај и успех разним скрупулама, нагађањима и соФизмима, — тешко ће се сложити са свештеничком дужношћу и савешћу. А(1 5. У „одбору за припремну радњу," који је доиео „нацрт правпла", налазе се пет одличних протопресвитера и од-

личних застушшка на народно - црквеном нам сабору, који су и чланови саборских одбора, којима је баш у дужности, да спреме сабору потребне предлоге за расправу. И ни једном од њих не замаче за око слово ј. у 3 чл. „нацрта правила." Одобривши га, признали су баш они, да је, за уређење наших цркв. народних автономних одношаја, потребно и целисходно, да се чује и укупни, удружени глас свештенства. А већина збора у Фенеку ту потребу не признаје, неувиђају, одбацује и иориче ју, а тиме нориче делокупном свештенству митроиолије наше и дужност и ираво, а и корист, да оно подиже свој глае и улаже своју реч и онда, кад се решава о будућности народа, цркве и самог свештенства! Како далеко не одводи анимозност или погреншо схваћаље ! Но пођимо даље. И ако је свештенство заступљено у сабору са 25 својих заступника, нема здраве логике, и хладна суђења, које ће из тога извући консеквенцију, да се свештенство тим евојим заступништвом одриче и одрећи мора сваког другог и права и дужности, да утиче дозвољеним и мудрим средствима не само на држање и рад евојих заступника у сабору, него и на рад самога сабора. То право целокупном свештенству не може нико спорити, а још мање спречити. То је право, а то је и дужност свештенства, која истиче из његовог положаја у цркви и народу, а вршење којих налаже му његово родољубље, његова баш свештеничка — толико спомињана — савест, које вршење ће увек добро доћи и цркви и народу, св. синоду и сабору, док год буде кадро користити и помоћи успешној радњи њиховој. Камо среће, да је тражен, и с једне и с друге стране, и до сад глас свештенства, и да је ово било кадро увек и рећи, што је рећи требало ! Много би мање заблуда код нас било, много мање диФеренција, много мање погрешака и губитака. Да, али се свештенство игноравало, обилазило, потискивало и с једне и с друге стране. А само свештенство се и задовољавало, ка'нда, тим својим не ласкавим иоложајем. Да ли за то, што је избегавало рад ? Да