Српски сион

С тр . 430.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 26.

у којем осећа да треба да светли и другима; кад се иађе у друштву браће и другова који теже, који жртвују много, да достојанство своје и свога чина подигну и учврсте. Жалост је то и помислити, да презање и страх може бити нашем свештенству мотор за вршење дужности. За дужности, али за вршење позива аисолутно и не може бити страх покретач. Племенитији су за то покретачи. Племенитим утицајем, моралним, удружење ће и деловати на свештенство и ако то не пише ни у једном чланку „нацрта". Удружење неће бити нека власт над свештенством, да би могло импоновати њоме, коме год. Удружење ће својим радом утицати на свакога од нас, а тога се утицаја ми не бојимо, не клонимо, него га час пре очекујемо. Ал' ће удружење — ако буде постизавало своју цел и вршило свој задатак и имноновати, импоноваће нераду, импоноваће свему и свакоме, коме импоновати буде од потребе. А кад удружење буде импоновало, то ће значити онда: импонује српско православно свештенство у митрополији карловачкој на челу са својом врховном поглавицом и Епископатом. Томе импоновању удружење и ми. који га желимо, тежимо, а не да „импонујемо" влашћу ва.Ђда над сабраћом, као што се можда у Фенеку небратски подвалити или подсмехнути хтело. Ако удружењу пође за руком — а то ће зависити од самога свештенства —, да свештенству у књизи, јавтшм предавањима у скупштини и зборовима, солидарношћу и узајмицом, набавља што више средстава и услова за успеншо вршење његовог позива и дужности, богме ће удружење многе и поправити, јер ће многи хтети онда и радити, кад зна како ће, и кад зна да је тако добро и кад зна да се по целој митрополији тако ради. Извесних егземплара било је и биће увек и свуда; али преко њих паметни нрелазе, а слабиће они задрже А(1 3. Не знамо која су то удружења била, али узмимо, да их је било. Но тиме

се апсолутно ништа не доказује и доказати не може против потребе и целисходностп удружења, које предлаже „нацрт правила." Ако је које удружење носле кратког вегетирања угинуло, доказује се тиме само то, да дотично удружење није имало услова за живот и нанредак. Можда се ти услови а рпогг одричу и свештеничком удружењу ? А сигурно за то, јер се а рггоп свештенству нашем хоће да норичу способности и воља за достизавање цели и вршење задатка, који се томе удружењу у „нацрту правила" поставља? А то апријористичко суђење о вредности нашега свештенства, оснива се, ваљда, на досадањим многим неутешним појавама у наптем свештенству ? И ми знамо врло добро многе недостатке у нашем свештенству, али они никако не могу бити разлози против удружења, ј е р у д р у ж е њ у ј е б а ш цел, да те недостатке отклони. А ми бисмо морали јако очајну резигнацију и велику осуду изрећи, кад бисмо само и претпоставили, да у нашем свештенству нема и таквог елемента, који је за рад и вољан и способан. То би била ружна сведоџба не само за свештенство, него и за цркву и народ цео, јер то би значило: да је наше свештенство за више тежње и достизавање виших цели, за вршење родољубивог задатка, који му поставља узвишеност хвеговог позива — неспособно, — да се одрекло своје — мисије. А то је оно, што ми поричемо и најодлучније од наигега свештенства одбијамо. И ако је у нашем свештенству наступио неки застој у полету његова рада, и ако је оно данас скучено у оквир свагдањих „званичних" дужности, то не значи још, да у њему нема оне животне и енергичне снаге, која је кадра проширити хоризонт мисли и тежња и делати на ширем пољу дужности и рада. Те снаге има у нашем свештенству. Т р е б а ј у п о к р енути, унети у њу духа, електризовати ју. А то хоће удружење, хоће, да ту снагу покрене на рад, и д а ј у р а з в и ј а, у с а в р ш уј е. Коме образ и свештеничка савест дозвољава спречавати све то, нека му је на образ и савест !