Српски сион

Бр. 26.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 429.

РАЗГЛЕДАЈМО РАЗЛОГЕ ПРОТИВ УДРУЖЕЊА СВЕШТЕНИЧКОГ! (Наставак.)

Ас! 2. Истина је, да су дужности свештеника у цркви и народу (као пастви?) тачно одређеие у „каноничком праву и пасторалној богословији", само је већина требала признати, — јер је и то истина да су те дужности донекле а не све одређене, јер се многе ни у кан. праву ни у пасторалној и не спомињу, јер прво не долазе у оквир ових наука, а друго, јер су неке много млађе н. нр. од кан. ирава. Али, и кад би све дужности, колико их год има и колико их год може настати, биле Фиксиране у тим црквеним наукама, и кад би те науке баш и тачно бпле позпате свакоме свештенику, и онда би већина збора морала признати, — јер и то је истина, — да сваки није кадар, и да иојединац није кадар сваку дужност и увек сам извршити. Тек се ваљада неће рећи: отвори каноничко право под леву, а пасторалну нод десну руку, нак ћеш, за сваку прилику у своме животу и потребу своје службе, наћи готов рецепат за извршеље ове ил' оне дужности? Тих рецепата нема увек; а оне који су написани, треба знати увек и прочитати, и што је најглавније, за које треба комплетна лекарница, која ће од рецеита и лек начинити моћи. Каноничко правои пасторална, то је индекс прописа, дужности и донекле упутство за вршење ових. То је теорија, од које нити црква, нити народ нема реалне користи, док их свештеник у своме животу и раду на делу не опроба и ие изврши. А да их извршити може успешно, мора се научити томе вршењу. Крај најбоље воље и своје спреме школске, појединци их почињу усиешно вршити после извесне праксе у животу. Да та пракса и нрактично учење дође у опште, а у интересу цркве и иастве, што пре до извесног успеншог резултата, потребна је појединцу пракса, практичко искуство и наука других појединаца. Ту1)Ом праксом и науком, могу се људи користити на два начина: 1., ако се у књизи нађе или 2., ако се она сазна у међусоб-

ном личАш саобраћају, дотицају, те изизмењивању мисли. А код нас нема ни првог ии другог начина. Удружење по нацрту правнла тежи, да дођемо до обадва. До првога чл. 3. слово з., чл. 31. сл. н., чл. 65. сл. в., а до другога чл. 3. сл. а. б. в. и., и радом својих органа. Дакле: 1.) нису све дужности нити могу бити, а најмање тачно, одређене свештенику у кан. праву и пасторалној; 2.) није потребно знати само дужности, него је неопходно знати и извршити их. Цел и задатак у др у жењ а и ниј е да набраја свештенству дужиости њ е г о в е, и е г о д а п р у ж и с в е ш т е нству средства и услове за извршење дужности, које су му врло добро, иначе, познате у звању његовоме. Ово место важи и за разлог 6. А ако удружење својим деловањем буде ноједине свештенике и са дужностима боље упознавало, мислимо неће бити—на одмет нити цркви, нити народу, нити дотичним свештеницима. Од сувишка глава не боли. Остало, што би се имало рећи поводом 2-ога разлога у овом правцу, речено је већ под 1. Има право већина збора, кад онако истиче важност сопствене побуде, савести, обзира и презања и рачуна о свему у разлогу 2.) наведепог. Али, колико су то мотори за вршење дужности појединцима, не може се порећи, да су мотори и мећусобно потстицање, братски договори и они психолошки утицаји, који делују на човека, често и успаване савестн, малаксале воље, недостатпе снаге; делују каналима, које човеково око и не види; делују тако рећи нечујно, неприметно, кад се дотитчник иаће и суделује, ма и само ирисуством својим, ме1)у браћом и друговима својим, који се надмећу радом и трудом у љубави за иозив, који је и његов ; у одушевлћењу за славу цркве, која је и његова мајка, па још хранитељка; у прегорењу за напредак народа, којега је и он син, па још таквог положаја,