Српски сион

Стр. 428.

„СРПСКИ СИОН."

вог свештенства, и њихове искрене поуке и савета? — 0 свему овоме, требало би добро да нромисле они, који данас тако радо, — а на очевидну иропаст народа нашег — устају против цркве наше, против св. вере наше, против свештенства нашег, рушећи му сваком даном приликом углед његов и тежећи за тим, да га пред светом ионизе и омаловаже. Да ли је пак то, у интересу народа нашег, п је ли такав рад „родољубив", — то остављамо ми свепттеници на благорасуђење нашим вернима; остављамо на благорасуђење народу нашем! Нречасна Господо, богољубазна браћо! Рекох мало час, у каквом је великом уважењу стајало свештенство код народа нашег; .... рекох, да је св. црква, св. вера наша православна знатно припомогла ослобођењу народа нашег; на кад у данашњем времену видимо, да неки заведени п необавештени синови народа нашег, без икаквог основаног разлога и повода, нануштају св. веру својих прадедова, за коју су ови потоцима своје драгоцене крви српске пролевали, то, који је тај „у истини" ирави пријатељ народа нашег, кога овај жалостан и страшан појав, до дна срца његова, неби гануо ? Ту жалосну околност, тај страшан појав, да се неки синови народа нашег, ево већ отпадише од св. цркве и вере наших прадедова, те тиме се већ изгубили за нас, и почели нам тровати цео народни организам, па озбиљио хоће да попрете и самом опстанку цркве наше, опстанку народа нашег, као народа српско-православнога, ми истинити и верни чувари цркве Христове, ми свештеници српски, не можемо, не смемо равнодушно гледати; ие смемо допустити, да се стадо наше — поверено бризи и старању нашем — „страним ветром иоученија" поводи;не смемо допустити, да народ наш, други ко може и сме руководити и уирављати, осим нас, Богом постављених свештеника, пастира и учитеља народних; — па с' тога, што рад појединог брата-свештеника, можда није могао же-

љена уснеха у оној мери да покаже, у којој се од њега с' правом очекивати може, и као што би и он сам желио, ирегли смо ево сви ми свештеници, све свештенство наше, да оно, што можда поједини сам није умео, није могао постићи, учинити, — сви зиједно, удруженим и уједињеиим силама својим иорадим*?, како би „виноград Госнодњи," који је сваковрсним трњем и коровом обрастао био, оилевимо и очистимо тако, како би сваки иоједиии свештеннк брат наш, свакога тренутка био спреман, да пред суд праведног нашег судије, милостивог Бога изађе, и да „талант" њему ,,с' више" дан, милостивом Богу у руке „сторицеју" умножен преда, поврати ф У то име и тим мислима задахнути, милостивом дозволом и благословом наше високе духовне власти, сакуписмо се ево у овом св. храму божјем, да заједничким молитвама, при св. престолу божјем, испросимо од Бога, оца нашег небесног и Снаситеља света, Господа Исуса Христа, благословл раду нашем, како би, — као што је негда Апостолима својим — и нама ниснослао: духа премудроети, духа разума, духа страха Божја, како би под руководством св. Духа одпочели сада наш здружени, наш заједнички рад: у славу божју, на корист св. апостолске нам цркве и св. вере прадедова наших, а на дику и понос милог нам народа нашег и слатког нам имена, имена српскога, — да и нама Србима већ једном еијне зора лепше среће и будућности, да и нама пође већ једном за руком, да по ново збратимо оне, који су разбратимљени, да сјединимо оне, који су поцепани, да измиримо оне, који су завађени, како би сви ми скуна, као једни синови св. оца небесног, као једни последоватељи св наше апостолске вере; како би и ми свештеници, као крв од крви народне и тело од тела народњег, са народом заједно и сви скупа славили, појали и нреузносили пресвето име: оца, сина и св. духа, сада и свагда и у све векове векова! . . . . Амин.