Српски сион

Б р . 26.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 427.

више јасно, и сувише нознато. Јер на вељу нам жалост, нама се некако приказује, као да са ширењем „просвете", донесене са просвећеног запада у* наш народ, народ, који се, тако да се изразим, тек у повоју свог културног развитка налази, — све то већма канда опада и побожност у народу нашем, — побожност, тај чврсти и сигурни ослонац живовања, битисања народа нашег у опште. А ово опадање побожности у народу нашем јесте само природни и неопходни резултат онога рада, којим су многи наши људи, нарочито од 30 година амо, наш добри и побожни народ западњачким идејама почели храиити и учити, страипутицом заводити, и у свему злу, народу нашем, својим властитим примером предњачити, не обзирујући се ни мало на историјски развитак и на ираве потребе народа нашег, услед чега на жалост, ето сви већ видимо, сви већ и осећамо убитачне и зле последице таквога рада, таквога учења, таквога васпитања народа нашег! А резултет таквога рада видимо ми на жалост и сувише јасно у Форми, у виду верског „инд еФерентизма", којиуништењем св. вери нашој прети; .... у „безбожности," која све то већег корена у народу нашем хвата; . . . . у „отпадању" наших верних од св. нам нркве и вере наших праотаца, и томе иодобно Па знајући све то, да је тако, а заиста је тако, то се богољубазна браћо, само по себи ставља овде ово питање: Па ко је у првој линији позван, да ширењу те пагубне, те убитачне — по народ наш — струје, на пут стане? Одговарајући на ово питање велим: А ко би други био и могао бити, него свештеници српски, који су од самог основатеља св. вере наше, Госнода Исуса Христа, постављени за пастире, учитеље и чуваре стада и народа свога! Јер свештеници наши, вршећи свете и узвишене дужности своје. — вршили су их од постанка свога, свагда радосно, свагда искрено! А да је ово истина, то нам казује, то посведочава она искрена љубав, којом је наш добри народ свештенство своје свагда обасипао, то показује оно неограничено иоштовање и поверење,

које је иарод наш свештенству свагда указивао! Јер кад се својим умним очима вијнемо у давно прошла времена, видимо, да је одмах, чим су претци наши св. веру Христову примили, — народ наш свештенству своме особито уважење указивао, које је течајем времена, све већма расло, а са оснивањем српске народне нркве, у српској независној држави, свој врхунац достигло; — јер у колико је већма снажила и развијала моћ и снагу своју српска држава, у толико је већма растао уједно и углед цркве српске и њенога свештенства — у народу нагаем. Ово нам пак заостали споменици, из славног доба, српске прошлости, јасно сведоче, који нам казују, у каквом је великом уважењу, у каквом је великом поштовању стајало како више, тако и ниже свегатенство код народа нашег. И ово уважење и поштовање свештенства нашег показало се, видело се још већма после пада народне нам државе на тужном и жалосном нам Косову; — ј ер народ српски, изгубивпш о данашњем нам прном Бидов-дану, своју самосталиу, политичну државу и слободу, ..... — у вери својој тражио је утехе себи, тражио мелема ојађеном и уцвељеном срцу своме . . . у цркви својој, гледао је, очекивао је сиаса и избавитеља свога, а у свештенству своме свога природног, искреног и правог пријатеља и учитеља! Ал у томе се наш народ није ни преварио. Јер ма да је 500 стотина година наш добри народ патио, трпео и сносио нечувена гоњења и муке евакојаке, ипак за то наду своју у милост божју и у св. веру евоју није изгубио, те је, ма и после дуготрајних и иечувених гоњења, ма и делимично, ал ицак је оотварење свога народног идеала, — успоставу своје иародне државе, ево номоћу божјом и удруженим силама дочекао. А би ли то народу нашем иошло било за руком, да му не беше његове св. правоелавне вере, која га је крепила и тешила, да под силним и тешким мукама не клоне, која му је „дух народни" снажила и у свежини одржала и сачувала, да не беше св. храмова и њихових „слава" да не беше родољуби-