Српски сион

, С тр . 426.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 26.

бринуо, неби етарао за тело своје, нема човека, који не >1;с.1И себи и породици својој постајано здравље, дуг и сретан живот овде на земљи. Велика већина нас, животом и радом својим, тежи ли за тим, да својим телесним потребама што већма, што боље задовољи; — а огромна је већина нас, који заборавивши на душу своју, и у самој молитви, у храму божјем, у моменту дакле, кад човек са Богом општи, моли му се највећма и поглавито за то, да му дарује што више „земаљска блага", како би тим већма могао телу своме угодити и телесне жеље своје испунити, заборављајући са свим на речи Христа Спаситеља: „иштите најпре царства божијега и правде његове, и ово ће вам се све д ати." (Матеј, гл. б.стихЗЗ.) Мало је дакле људи, који би се и о души својој исто тако бринулии старали, као и о телу своме, поред свег тога, што је душа наша много узвишенија, много савршенија од тела нашег, јер је она бесмртна и вечна. Па баш с' тога и нема, а и не може ни бити, међу људима, праве и трајне среће, правог и истинитог задовољства овде на земљи! Но кад би се ми хришћани и о „души својој" исто тако бринули, старали, као што и телу своме угађамо, .... кад би закон божји за правап свога живљења узимали, по којем би нас свагда, у животу нашем, руководила љубав хришћанска, љубав према Богу и према ближњем своме, кад би што више нажње поклањали поштеном и ваљаном животу нашем, чинећи свагда добра а избегавајући зла дела — то нема сумње, да би тек онда осетили сву радост мирне савести своје, која је једина кадра, да човеку овде на земљи, у истини заслади дане његова земаљска, трудна живота, те према томе и сам живот његов, овде на земљи, учини задовољним, сретним, блаженим, јер иначе је живот човеков, и поред највећег имања и блага, овде на земљи, тужан, чемеран, жалостан. „Јер каква је корист човеку, ако задобије сав свет, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју"? (Марко гл. 8. стих. 36, и 37.)

Ал' многи људи, као што нам искуство сведочи, заслепљени и заражени са* мољубљем и руковођени себичношћу, ионајвише напуштају и не маре за правду, истину и добро, .... неће ни да чују за љубав хришћанску, већ се старају само о томе, како би своме егоизму и телесним страстима, свом развратном и неморалном живљењу, што већма и боље одговорили, заборављајући у слепилу своме, често, и на самог Бога. Па је ли чудо, ако таквог човека, такву породицу, такво племе, па и читав такав народ, заслужена казна и праведан гњев божји постигне? Заиста, заиста да није. Јер историја нам показује много примера, да су читави народи, који су силна и свемоћна царства оснивали, многе народе себи покорили, баш услед безбожности, неморалног и развратног живљења свога пропали, сами себе сатрли. Па то је са свим и природно. Јер .безбоаЈИОст и неморал јесу несумњиви зиаци иоквареног и неваљалог срца и душе дотичног човека, породице па и читавог народа, . . ..јер безбожНост и неморал јесу извор свију зала! Сваки онај, који се не васпитава у духу религијозно-моралном, који се не васпитава у страху божјем, тај не може бити овде на земљи сретан и задовољан; тај нити ће имати сам користи од свога рада, нити ће имати од њега користи оно друштво, у ком се он кретао буде! Па после овде напред изложених мисли, нека ми је слободно овде у овом св. храму упитати: А нема ли можда и данас на измаку 19-ог столећа, — који себе тако радо „просвећеним" назива — још људи, који животом својим далеко од Бога и закона његовог стоје? . . . . А нема ли можда „и у нашем" народу људи, који дужностима својим, које имају према Богу и према ближњем своме, не одговарају као што треба? .... Ох, како би сретан, пресретан био, сваки ирави хришћанин, кад би на ова питања могао одговорити: Нема, иема их, јер сви живе по науци Христа Спаситеља! . . . Но бадава је, богољубазна браћо, порицати оно, јцто у истини постоји, — бадава порицати оно, што је свакоме и су-