Српски сион

Б р . 31.

„СРПСКИ СИОН."

и покажите се свештеницима." (Лука 17., 14.) А разбојнику опет вели: „данас ћеш бити са мном у рају." Разбојник, као грешник, да боме да није могао: „наслиједити царства божијега." Но Христос слушајући његово чистосрдачно исиоведање и нризнање, да је грешан: „И ми смо још праведио осуђени; јер примамо ио својијем дјелима, као што смо заслужили." (Ј1ука 23., 41.) и видећи веру, којом му се за милост обраћа: „опомени ме се Госноде! кад дођеш у царство своје." (Лука 23., 42.) — даје му помиловање и одговора му: „данас ћеш бити са мном у рају." Може се разумети, и даје се разјаснити, за што је Христос, дајући помиловање разбојнику, рекао му: „данас ћеш бити са мном у рају," а није употребио један од горњих израза н. пр. „опраштају ти се греси твоји." Бог напушта па људе болести и друге невоље, да би их тиме одвратио од греха и безакоња, која чине. Савладан болешћу и страдајући у невољи, човек се сећа Бога, увића да је грешан, каје се за учињене грехе и притиче Богу за милост. Бог услед признања и кајања даје помиловање, опрашта грехе, одузима болест, уклања беду и невољу. Но човек после помиловања осећајући се здравим и дошав у повољно и угодно стање —- хоће од Бога да одступи, хоће и опет да греши, хоће на Бога и милост његову да заборави. Јасан и очигледан доказ томе видимо и налазимо код „десет губавијех људи " У невол.и притичу Христу и моле му се: „Исусе учитељу! помилуј нас." А кад их је Христос упутио свештеницима, и на том путу дао им „очишћење" — њих деветорица, осетивши се здравима, тако брзо на Христа, избавитеља свога заборавише, да се „не вратише" нп да „захвале Богу", да Христу благодаре! (Лука 17., 12.—19.) Како дакле човек иосле помиловања хоће и опет да греши, с тога и вндимо и чујемо, како је Христос — излечив раслабљепог— рекао му: „ето си здрав, више не гријеши, да ти пе буде горе." (Јов. 5., 14.) Из тог узрока Христос — дајући помиловање оним грешницима, који ће и на

даље у животу остати — вели им нросто: „прогледај", — „опроштена си од болести своје" — „онраштају ти се гријеси твоји": остављајући им при том слободну вољу у делима даљег живота њиховог, а на име, да даљим својим делима добивено помиловање или одрже и сачувају, или изгубе и лише га се. Но разбојника је помиловао Христос у последњем, самртном часу. И како разбојник, после добивеног помиловања није могао већ више од Бога одступити и својим неделима помиловања се лишити: то му Христос и да.је одмах награду за веру и покајање — уводи га у рај. Али је Христос рекао разбојнику: „данас ћеш са мном бити у рају"; дакле Христос уводи разбојника у рај одмах иосле смрти, а пре општег васкрсења мртвих и не чекајући да се дух разбојников саједини та телом. Па шта ћемо на то да рекнемо ? Шта је рај? Како уче наше символичке књиге о рају? У „П. И." овако гласи 67. нитање: „Које је нарочито мјесто одређено за оне душе, које умиру у благодати Божијој ?" У одговору на то питање каже се између другога и ово: „Назива се такође њихово мјесто рајем, као што је Христос Господ наш казао на крсту разбојнику: „„Аминб глаголго тебГ., днесв со много будеши вђ раи."" (Стр. 200.) У одговору на 61. питање наводи се поред осталога и ово: „И ако прије пошљедњега суда ни праведници, ни грјешници не добијају потпуну награду за дјела своја." („Н. И." г— стр. 175.) Како дакле: „ни праведници ни грјешници не добнјају потпуну награду за своја дјела" одмах после смрти, него тек после „ношљедњега суда;" а како се опет оно место, на које долазе душе оних, који су умрли „у благодати Божијој" назива „рајем" : то сљеди, да је „рај" место, где се душе умрлих налазе привремено, до општег васкрсења мртвих т. ј. до ускрснућа људских телеса; и на том месту уживају душе праведних само привремену и делимичну своју награду.