Српски сион

Стр. 522.

„ОРПСКИ СИОН."

В р . 31.

није чудно; али је чудно, да „Католички Лист", кад је већ хтео да одговара „Српском Сиону", није за тај посао бољег момка нашао, него је нустио у свет неки одговор, који не само да већ по себи од речи до речи не стоји, скроз је ограничен и баш ништа не вреди, него којим се чак и оно потврђује, што се жели бајаги да побије. Но пређимо одма т тесНав геа, где ће то све а<1 оси1об изићи. Пре свега тај г. писац замера нам, што наш посао, који је штампан у „Српском Сиону," носи наслов „Православни догмат о цркви", а овамо оп се пе занима са свима деловима догмата о цркви, него само са једним делом, а на име са питањем: „шта је нрква?" А ко је г. писцу казао, да се ми у том штампаном одломку занимамо са свима деловима догмата о цркви? Та зар није г. писац црно на бело наштампану примедбу испод тога посла разумео, где се вели, да је тај наш посао само „одломак" из једног целог дела, дакле да није довршен, него недовршен посао, који нужно има своје продужење и свршетак у самом том делу? Зар, наопако, г. писац иема ни толико интелигенције, да увиди, да је наслов „Православни догмат о цркви" општи наслов свих дело ватог догмата, који су у том делу сви без разлике један за другим обрађени, али нису сви и штампани, него само један и то почетни део тог догмата, а на име питање: „шта је црква" ? Но сад 11у казати г. писцу за што сам ја у питању: „шта је црква?" концентрисао донекле т. ј. докле мора то и бити, целу догму о пркви, те је то г. писца, по недовољној му интелигенцији, тако сплело, да он не уме да се расплете. Нећу прво научио, него 1.у прво „по нашки" да разложим г. писцу целу ствар, па ће онда лакше схватити и следеће за тим научно разлагање. Кад би ко запитао ког човека, да му каже „концентрисани појам" о себи т. ј. појам, који садржи његову суштину, тај упитани човек би само тако, ако је памет изгубио, могао на то одговорити: тај по-

јам о мојој суштини је то, да сам роћен овде шг онде, да су ми родитељи ови ил' они, да сам подчињеп овом ил' оном, итд. Је л' те, да је то унраво глупо? Упитани човек мора дакле на речено питање одговорити, да је он по појму суштине му „човек", од куда тек онда све остало већ по себи извире, а то је, да је он рођен, да има родитеље, да је подчињен, итд., јер да није он „човек", неби ни тог осталог могло бити, те за то је реч „човек" концентрисаии му појам т. ј. појам, који обухвата његову суштину. Сад тражите код цркве њен појам суштине. Да је цркву основао спаситељ наш Исус Христос — то није појам суштине јој, иего само појам происхођења јој; да је она једна, света, саборна и аностолска и то није појам суштине јој, него су то њена својства; да ће она трајати до краја века — и то није појам суштине јој, него Јг.еин неограниченост у том веку; итд. Дакле, где је појам хвене суштине т. ј. онај појам, који њу целу као такву обухвата, те од куда онда све остало већ по себи долази? Нигде другде и не може бити, до чисто у материји око нитања: „шта је црква"? За то дакле, што то и није могуће друкчије, ја сам у том нитању и концентрисао цео догмат о цркви, јер без знања: шта је извесна ствар,-није се до данас још нико родио, ко ће казати: како је постала та ствар, каква јој је садржина, каква трајност, итд. Предпоставимо тај случај, да се до данас још никако не зна „шта је црква" ? зар мисли н. пр. г. писац, да би он могао тада знати, ко је основао ту пркву, каква јој је садржина, каква трајност, итд. ? Та то и г. писац, у колико знаде, зна само одатле, што се већ знаде „шта је црква"? Али како је он дошао до тог знања, то се види, да он не зна, јер да зна, он онда неби упао у ту збрку, да замера, што је у материју око питања „шта је црква", концентрисан цео догмат о цркви.