Српски сион

Б Р . 32.

„СРПСКИ сион.«

Стр. 555.

имати сажаљења! Ие, од сад смо слободни од тих неугодних истрага. Зашто узимати на себе сувишну бригу? Друга је ствар судија, а друга хришћанин, који дијели милостиљу. Сама милостиња назива се тако од милостивога чувства, које нас побуђује на њу. Нема сумње, кад би ми стали испитивати, — ко је достојан наше помоћи, то нигда нећемо паћи, — ко би био потпуно заслужан; но, ако будемо дијелили свима, па и недостојнима, то ће се догодити, да ћемо дати и таквима, који ју највише заслужују, као што је то искусио негда Аврам; он није строго истраживао, какви су били људи, који се приближаваху његову шатору, па се удостојио примити у њему Анђеле небесне. Уподобимо се св. Патријарху, не подвргавајмо несрећнога истрази ! Несрећному доста је његове несреће, да буде достојан милостиње. Ако за кога говори његова несрећа, не захтјевајмо ништа друго од њега. Помажући њега, ми штујемо у њему достојанство човјека, а не дјела његова или вјеру његову; не врлина његова, већ биједа његова изазива наше сажаљење, привлачећи тиме на нас милосрђе божје; јер ако ми, усупрот томе, будемо најстрожије осуђивали права оних, којима је с нама један Бог Господ, то ће и он исто тако поступити с нама; и онда, кад ми будемо тражили рачуна о њихову животу, сами се лишавамо нрава на божанско милосрђе према нама; јер је и у Јеванђељу речено: „илше с8дол!х с8дите, С8ДНТС/А К<ШХ." Златоуст враћа се често к заповједи о хришћанској љубави према свима без разлике. Такова неограничена љубав, која, по његовим ријечима, не ступа у свађу с биједнима, већ се с њима дијели по достојанству, вели он, да се може упоредити једино са благошћу творца, који даје подједнако свима и свјетлост с.унчеву и росу, и који даје да за све расту богати земаљски плодови. Милостиња, у његовим очима, није само обвеза наша, већ и заглађење свију преступака. Нема сумње, да је положај друштва, крајње биједно стање једних и убиствена равнодушност других морала метати у уста проновједника сличне ријечи, и даје хришћанска вјера осни-

вала на њима важну будућност своје снаге. То је признао, двадесет година пред тим, император Јулијан у знаменитом писму свом, гдје, у намјери да подигне важност идолима, савјетује, да се подражава дарежљивости хришћанској. „Омрзнути ови Галилејци, — иише он главному жрецу Арзасу, — осим својих биједних, хране јога и наше, који не добијају од нас никакве номоћи." — Доброчинство, оставши увијек одличном цртом хришћанства, које умекша средњевјековне звјерске обичаје, и учврстивши се на темељу најновије цивилизације, с почетка је припадало искључиво хришћанству. У то вријеме, једни хришћани стараху се за несрећне, номагаху им и олакшаваху им судбину; њима самима припада мисао о саучешћу и остварење те врлине, која постаде данас обвезна за грађанско друштво. Сам Златоуст, топлим хришћанским чувством, распитује за све различне сличајеве живота, и неједнаке околности, којима се опредјељује код несрећника већа или мања њихова несрећа. Ево увода, тако рећи — све у лицима, на једну његову бесједу Антиохијцима: „Имам вам данас саопштити поруку праведну, корисну и за вас часну —- не од ког другог, већ од сиротиње овога града. Ја сам послан к вама, не ради гласања или какве год народње заповиједи, или сенатске осуде, већ поражен једино призором највећих страдања. Кад сам овамо ишао, видио сам на народној пијаци и на раскршћу гдје лежи толико биједних, исакаћених, слијепих, рањених неизљечивим ранама, да сам осјетио, да би било најнечовечније непроговорити о њима с вама, кад ме, при томе, толико околности и садашње годишње доба силно побуђује на то. Увијек треба спомињати милостињу, јер ми требамо увијек милости божје; а то је особито иотребно, кад је зима тако сурова. Љети је лакше за биједне: они могу ходити без одијела, које замјењује сунце, — може се спавати на камену, ноћивати под ведрим небом; није им потребна ни обућа, ни вино, ни храна; њима је довољна свјежа вода из студенца и каквог год коријења, јер их сама природа снабдјева