Српски сион

В р . 33.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 575.

ници, иего ће скупштину сачињавати сви редовни чланови, који на исту из свога сопственог побуђења дођу. Према томе на основу предложенога нацрта, не може бити ни говора о изапгиљању протопресвнтерастскнх заступника на главне свештенпчке скупштнне, те је тако поменути предлог новосадског збора са свим беспредметан. Чл. 20. 21. и 22. говоре о одношају између свештеничког удружења и највише наше црквене властп, т. ј. св. Архијерејског Синода и свагдашњег МитрополитаПатријарха, или његовог местозаступника. Речи и изрази за регулисање и одређење овога одношаја диктоване су потребом, пажњом и разлозима респектовања и поштовања највише црквене власти, која има права да врши врховни надзор над свештеничким удружењем — и нама је баш мило да су ови чланци од свих свештеничких зборова (осим једнбга киринскоглинског) по предложеном нацрту без икакве измене усвојени. То нам је тим милије, јер смо нотпуно уверени, да ће свештеничко удружење само тако моћи својој цели одговарати и истакнуте племените задатке своје са успехом решавати — ако му буде помагала и на руку ишла сама наша цркв. јерархија својим угледом, влашћу и упливом — а тој се моћној помоћи од стране јерархије удружено свештенство тек онда може надати, ако се према јерархији буде односило с поверењем и искреном оданошћу, те респектујући епископални карактер наше православие цркве (Сврш

буде у енископима својима гледзло своје добре очеве, нрве сатруднике и природне вође у послу око решавања оних задатака, које јеудружено свештенство себи за цел истакло. Кад се ч зна, да према еписконалном карактеру наше цркве и према устаповама, које данас у цркви постоје, удружено свештенство као таково не може имати ни у самим својим свештеничко-сталешким стварима законодавне ни ексекутнвне, већ само инФормативне моћи и иницијативна права, кад се зна, да ће се одлуке и закључци свештеничког удружења, донесени у цели постизавања племенитих својих задатака тек тако моћи оживотворити и спровести, ако се за њихову спроведбу и оживотворење заузме сам Епископат, уз употребу своје власти, положаја и аукторитета онда је не само опортуно, већ и рационално, мудро н целисходно, што се и нацртом правила и одлукама готово свих свештеничких зборова преосв. Епископату нашем у ногледу свештенпчког удружења хоће да осигурају такова надзорна права, е нема никакве опасности, да ће се свештеничко удружење изврћи у т. з. „пресвитеријанство", које је противно епископалном карактеру наше цркве. С друге стране само удружено свештенство — при том надзору и помоћи од стране епископата, моћи ће у границама свога делокруга не само са свим слободно кретати се, већ и постизавати такове успехе, који ће потпуно одговарати истакнутој цели свештеничког удружења. е се.)

0 ВАСКРСВЊУ МРТВИХ И ВЕЧНОМ ЖИВОТУ. (Поводол чланка иреч. г. Е. Станића „Једно нитање са одговором." — „Глас Истине" 1884. бр. 13 - 17.) (Наставак.)

„Јер знаш, да добро не живи у мени, то јест у тијелу мојему. Јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро што хоћу не чиним него зло што не ћу оно чиним, а кад чиним оно, што

не ћу, већ ја то не чиним, него гријех који живи у мени. Налазим дакле закон, кад хоћу добро да чиним, да ме на зло нагони. Јер имам радост у закону Божијему по унутрашњему човјеку; али видим