Српски сион

Стр. 576.

„СРПОКИ СИОН."

Б р . 33.

други закон у удима својима, који се суироти закоиу ума мојега и заробљава ме законом грјеховнијем, који је у удима мојима." (Рим. 7, 18.—23.) Дакле: „добро не живи у тијелу," иего човек има „радост у закону Божијему по унутрашњему човјеку" т. ј. по духу; а „у уднма" човечијим, т. ј. у телу живи „закон грјеховни." Дух човечији — по прпроди и извору своме — не би учинио никад рђава дела; а што ипак чини, бива за то, што га на то наводи тело: „ако ли те рука твоја или нога твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе; и ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе". (Мат. 18., 8.—9.) Дакле: извор греху и злу је тело чочечије; а виновник греха, учињеног од стране човечијег духа, јесте тело његово. Пре него што нриступимо расматрању вечне наплате и награде човечнје, да видимо прво, како обична људска правда, односно правосуђе поступа при суђењу људима за учињене прекршаје. Људско правосуђе код неког злочина разликује две врсте криваца: једне, који су дело, односпо недело учиншш, извршили; друге, који су учињено недело проузрочили, који су на извршење неког забрањеног дела друге навели па можда и приморали. Па шта видимо? Људска правда казни и једне и друге: прве за то, што су недело учинили и извршили, и што се нису наговарању или присиљавању других довољно и са свом силом противили и опирали; друге пак казни због тога, што су они прави виновници злу и неделу, јер да није било њих, односно њиховог наговарања и нрисиљавања не би неко недело ни извршено било. Људско правосуђе казни дакле и виновника и само оруђе, изврпшоца недела. Па кад је тако код обичне људске правде: зар да не буде, и зар не ће бити тако исто и код више, небеске правде, Божијег правосуђа? Зар Бог — као најправеднији судија — не ће казнити и виновника и наводника на грех — тело, као и саучесника У греху — дух? Па још треба знати, да је тело не само виновнпк и наводпик, него по пајвише и

само оруђе греха; дух је пак греху у толико крив, у колико је — од тела заведен — у греху суделовао, или што се није довољно опирао или што је у борбп са телом подлегао : „јерне чиним оно што хоћу, него на што мрзим, оио чиним." За грехе почињене заједно са телом — по учењу г. Станића — иатио би у другом животу, био би кажњен само дух. Грешећи заједно са духом у овом земном животу, тело би се смрћу својом ослободило и оно мало привремених мука, што их је — можда — у овом животу, као казан за почињене грехе сносити морало; дочим би дух, тек по разлучењу од тела отишао на вечне муке, а за грехе учињене већим делом, а можда и искључиво усљед „саблазни" од стране тела. А можо да буде и бива, да тело у овом животу, поред свију грехова својих — и не буде кажњено, не подноси никакву муку, шта више благује, ужива; док међу тим дух пати и овде на земљи, а тамо на оном другом свету сноси муке и то вечите. Па је ли то правда? Је ли то правица? Но узмимо и овако: тело је усљед савета и одвраћања од стране духа, клонило се и бегало од греха, па и добро чинило. Какву је љуту и тешку борбу имало у том случају тело да издржи са самим собом; колико је сласти себи уекратило, колико уживања себи одузело! Или је зар то лако: „ископати себи око": одвратити поглед евој од предмета, који нам је мио, али забрањен н. пр. од жене ближњега свога? Или зар то није тешко „одсећи себи руку" : тргнути и повући руку своју, да не узме туђе? Или зар то ннје мучно „одсећи себи ногу": задржати и спутати ногу своју, да не оде и не стане на земљиште порока и греха? Па зар за сав тај племенити труд и нанор, за то срчано самосавлађивање, за све то лишавање сласти и уживања, да тело — У другом свету — не добије никакве, ама баш никакве награде? Зар да му је награда за све то — оно мало привремене радости и уживања, што га је — можда — у животу земаљском уживало; или су му зар награда за тај тешки и велики