Српски сион

Б р . 33.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 577.

„подвиг" — оне беде и невоље, које је за живота сноеило ? Је ли то правда и нравица? Запитајмо баш и сам разум наш! А како учи прав. црква о вечној награди и наплати? Прав. црква учи, да је наплата и награда, коју дух добија и ужива одмах после разлучења од тела само привремена и делимична; потпуну и вечну награду и наплату получиће пак дух са телом заједно, тек после „пошљедњега суда." Та пак привремена и делимична награда и наплата духа састоји се: у предосећању оне радости и оног уживања, које га очекује заједно са телом; или за грешнике у предосећању оних мука, које их чекају. За доказ тога служе нам и опет речи св. Григорија богослова, речене у „слову" хкеговом на погребу брата Кесарија: „Ја вјерујем ријечима мудријех, да свака добра и богољубива душа, кад се растави од тијела, с којим је била сједињена, одмах предосјећа и посматра добро, које је очекује . . . слади се дивним неким задовољством, усхићава се и радосно хити к Господу својему, пошто је одбјегла из овога живота као из тешке тамнице, и отресла се окова, у које је била спутана, тежином којих је ум притиснут." („П. И." питање 61. стр. 175.) 0 овоме ће бити речи и мало ниже. Ово и овако учење прав. пркве у толико је јасније, разумљивије и појмљивије, у колико ми такову исту, чисто духовну радост имамо и налазимо овде на земљи, а која предходи некој вишој: духовно-телесној радости. Очекује нас у животу какав за нас весео и радостан дан; узмимо нешто обично н. пр. сватови нашег пријатеља или нријатељице. Па шта видимо? Сватови ће бити н. пр. после 2—3 недеље дана, али смо ми већ пуни среће и радости, ми већ уживамо, наравно -— само духовно. А за што? За то, што већ у напред некако осећамо и гледамо оно и телесно и духовно уживање, које нас у сватовима чека. Но није тако само са радошћу, него је исто тако и са жалошћу, болом, страхом и др. н. пр. ми замислимо и представимо себи, да смо смрћу изгу-

били кога од наших најмилијих и најрођенијих, и то нас тако ожалости, да чак и сузе лијемо; замислимо, да смо се опасно посекли или ранили, и језа нас прође; треба да издржимо неку операцију на телу, и нас спопадне такав страх од бола, кога ћемо имати да издржимо, да дрхћемо и т. д. „Пошто стварном телу у духовном животу нема места" — каже г. Станић. То исто кажемо и ми, односно тако исто учи и прав црква. Но да ли осим „стварнога" нема још и каковог другог тела? То ћемо још ниже видети.

Ја сам већ напред у кратко навео, шта разуме г. К. Станић под „општим васкрсенијем мртвих"; сад ћу то учење навести цело и потпуно, онако, како га је г. Станнћ изрекао; те ћу коју и на то учење приметити. „Па како толкујемо опште васкрсеније? Ово друго рођење нашег духа из тела значи наше васкрсеније из мртвих; јер док живимо на овом с.вету, ми смо мртви по телу, и живимо у телу као у гробу, и устајемо из тела као из гроба у духовни живот." „Таково и у том смислу васкрсеније сваког појединог значи опште васкрсеније свију људи, не само оних у прошлости и садашњости, први и други пут рођених, но и оиих васколиких, који ће се од сад у будућим вековима рађати, па пошто је и прво и друго рођење сваком човеку опште, то се ускрснуће сваког духа из свог тела, као из гроба, и назвало општим васкрсенијем." Дакле је „опште васкрсеиије" : „ускрснуће сваког духа из свог тела, као из гроба"; другим речима то: да ће сваки дух тело своје напустити, оставити; или још краће: смрт сваког тела, односно човека, јер је смрт —■ као „друго рођење" „опште" свима људима. Како људи не умиру сви у један пут, уједно исто време; како дух једнога тела ускршава овог дана и часа, а дух опет другог тела, другог дана и часа: то се по себи разуме, да у учењу г. Станића о „општем васкрсенију" не може бити ни спомена ни го-