Српски сион

С тр . 578.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 33.

вора о једном дану и часу, кад ће бити опште васкрсење мртвих, када ће мртви васкрснути. Но учењу прав. цркве под општим васкрсењем мртвих разуме се то: да ће мртви — свију времена и векова — васкрснути једног дана и једног часа. А Христос каже, да је тај дан и час непознат: „А о даиу томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до отац мој сам." (Мат. 24., 36.) А да ће једнога дана и часа васкрснути мртви, свију времена и векова, имамо и опет јасан доказ у св. иисму. Св. ап. Павле говорећи у четвртој глави ирве своје посланице к Солуњанима о „доласку Господњем", каже у ст. 16-ом,

да ће „сам Госнод са заповијешћу, с гласом аранђеловијем и с трубом Божијом сићи с неба; и мртви у Христу васкрснуће најприје." Дакле: „мртви" — наравно сви, свију времена и векова, а не само њих стотина или хиљада, или мртви само једнога века, извесног времеиа — васкрснуће онога дана и часа, кад „Господ сиђе с неба." Но по учењу г. Станића није тако и не може бити тако. Али се томе није ни чудити. Имајући погрешио мњење и суд о васкрсењу иојединаца, по себи је јасно, да није могао доћи до ваљаног и правилног закључка о општем васкрсењу мртвих.

(Настдвиће се.)

*1Ј.рошжијед Златоустова је мудра и појмљива простому народу, јер увијек дјелује на слушаоца изображавањем онога, што му је обично нред очима и што јенеразлучно са свагдашњим догађајем његова живота. Обраћајући своју пажњу на све, што је могло узнемирити или растројити Антиохијце, он је био опћи руковођа у градским пословима и у исто вријеме учитељ и утјешитељ душе сваког који вјерује. Отуда се развило говорништво особите врсте, које не могу да схвате ни сами знаменити проповједници каснијих времена. Бесједе антиохијског проповједника немају вјештачког метода и логичне грађе; оне не иду за тим, да у правилном поретку и строгој досљедности најмањих подраздјељења потпуно докажу моралну или догматичку истину. Не, чувство хришћанског говорника Грчке и Азије неће да ограничи себе тим условима. Н>егова се ријеч слободно креће; њему би тешко било покорити ју спорој дијалектици; он више него што треба живо вјерује, да би се морао хватати доказа; ои неизмерно ватрено љуби Бога и Цркву, а да би тако ограничено мислио. Он је још сав проникнут ватреном љубављу првих хришћана и као да је обу-

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТПУСТ, КАО ПРОПОВЕДНИК. (Наставак.)

зет њиховим сјајем, живећи у таквој близини свете колибице хршићанства и у граду. где је оно први пут добило свој назив. Та из Антиохије био је и онај слаткорјечиви „страстотерпац", који је, у првом вијеку, дошао у Рим, да се преда лавовима циркуса и да радосно прими од њих мучење.*) Његови остатци повраћени су били за вријемеЗлатоустау његов родни град и са славом пронесени кроз гомиле хришћана, који им изађоше у сусрет по цијелом бријегу мале Азије. Зар то славље иије васкрснуло Антиохијцима недавни велики вијек хришћанске цркве и зар није оживило у њима сав жар иламене љубави? Најпослије, близу саме Антиохије, и на догледу свештених гора, које родише бранитеље народу, у храму и лугу ДаФне, иобијеђено незнабоштво скриваше срамне остатке старинског призора и свог трулежа, као ради тога само, да својим противним положајем покаже још у већој свјетлости чистоћу и свијетлост новог учења. Чудеса, која се догодише код моштију сахрањенога овдје свештеномученика Вавиле, епископа антиохијског, нослужише новој слави храшћанске вјере, а св. Златоусту *) Св. Игњатије — Богоносац, Епископ Антиохијски.