Српски сион

Б р . 33.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 579.

дадоше предмет за две дивне његове проповиједи. Код Златоуста има више чувства, него хладнога расуђиваља, више слика, него доказа; он дира, он усхићује, он доводи до сажаљења душе, које су проникнуте убјеђењем због земљетреса, којп постиже азијске градове, да се продужују чудеса првога вијека. Код такве живе вјере, проповједнику није потребно доказивати догмате; већ он хвали врлину и нооштрава да се она врпш. Ево зашто је он тако једноставан, тако доступан, тако важан, тако појмљив својим слушаоцима. Он говори е њима о свему, што их занима; сад их хвали за побожну пажњу и за сузе, које су за њега драгоценије од њихова тапшања; сад тужи због њихове хладноће, због њиховог честог отсуства, због расијаности, као посљедице позоришта. Он их брижљиво прати и ван цркве;он зна напријед, да ни ријечи његове, ни њихово пређашње кајање неће их сачувати од падења; с тога их подржава, призива често к себи, као да су опет починили преступак. Није могуће представити себи оне силе и занимљивости те ганутљиве бесједе крјепке душе са тако многим душама слабим, непостојаним, које се страстима, предрасудама и навикама трзају испод власти својих најбољих убјеђења и из руке њиховог духовног воће. И све то као да се чује с народне трибине и као да се чује на исповједи; тујеи Форум и храм, •— ту је сједињено све, што је најузвишеније у ријечима ораторским и најдубље и убједљиво у тајном вођи савјести и срдаца. Љепота тих откривења своје врсте, потанкости о обичајима, повјерљиви одношаји између процовједника и његове пастве, а у исто вријеме појетички и дивни преокрети ријечи, које дају цијену свему, које све облагорођују, — све се то може видити у дјелима Златоустовим. Златоуст је морао често да сузбија навалу узбуђења, које је произвела изванредна ријеч његова код оних древних азијских Грка, који су до крајњости осјетљиви у хармонији и сликама уображења. Његова смјерност увриједила се до крајњости том околности, тим више, што од тога не

бијаше никакве користи за вјеру. „Шта ми користе ваше похвале, говораше он, кад ја не видим вашега успјеха у добродјетељи? И како бих се ја могао огорчити вапшм ћутањем, кад бих примјетио успјехе ваше у побожности! Слава проповједникова не саетоји се у тапшању елушалаца, већ у љубави њиховој к добру, не у буци, која ишчезава истодобно са звуцима гласа, већ у расположењу душевпом, које остаје за увијек. Ваши усхићени усклици могу учинити проповједника знаменитим овдје, на земљи; но, пред судом Спаситељевим била би за вашег учитеља поправка ваших обичаја не мала похвала." Међу тим тај проповједник, који је био код свог народа предметом чуђења, видио је каткад пред собом врло мали број слушалаца; у свечаним приликама сабираху се они безбројно у храм, а у радне дане остављаху храм празним и заборављаху на ријеч божју, кад се разлијегала пе усред великољепија какве год свечаности. Треба знати, да зло није било незнатно, или да је Златоует у својој ревности био непотребан с тога, што су се његови укори повторавали не један пут; он је с највећим жаром и при том иецкајући и разноврсно побијао оне, који су оправдавали своје отсуство из храма или недостатком времена, или због опћих интереса, или властитим пословима, или, особито љети, несношљивом врућином, коју су лакше сносили по трговима и јавним скуповима, а која само у цркви постаје несношљивом. Ево шта је говорио он тим слабим хришћанима, тима неразборитим Грцима: „Погледајте борце олимпијских игара: у по подне стоје они као мједни кипови у сред сцене, као у сред ражарене пећи, и излажу своје голо тијело врелим сунчаним зрацима. Они трпе врућину, глад и жеђ, само да оките своју измучену главу њеколицином лаврових листова! . . . Вама је — обећан не лавров вијенац, већ вијенац правде за побожно слушање; а ми вас не задржавамо до подне, већ, прије него што наступи дневна припека, штедећи вашу лијеност, отпуштамо вас, док је зрак још свјеж и док није усијан потоком сунчаних зрака. Па не допуштамо ни да свјетлост