Српски сион

Стр. 580.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 33.

јутрењег сунца нодиосите откривене главе, већ вас уводимо иод ове високе сводове, гдје има више чистог и слободног ваздуха, и, красотом тога крова и многом бригом нашом за вас, настојимо да вам олакшамо слушање наших бесједа. Па не будимо слабији од наше дјечице, коју шаљемо у школу; они не смију, прије подне, враћати се кући, и премда су били не давно још на мајчиним прсима,

нити им се навршила потпуно четврта година, они већ ноказују снагу у својим њежним удовима. И не обзирући се на врућину и ;ке1), они се забављају и труде до подне, сједећи на школским клуиама. Угледајмо се макар на дјечије стрпљење, — ми, одрасли и мужевни; јер, ако ми нисмо у стању слушати само поуку у добродетељи, то може ли се надати да ћемо за њу трпити и бранити ју?" Ке се.)

0 НАЗАРЕНИМА. Пријатељско писмо Душана Петровића, пароха надаљског.

ш т)

(Наотавак.)

сваком месту обично има по која кућа Ци-

гана, који су оставили свој чергашки живот, начинили мало кућиде и може бити купили кој'и ланчић земље те тако животаре. И у Надаљу имаде неколико кућа таких. Један од отих одметнуо се у Назарене; баш кућни старешина. Ишао је две три године дана. Напослетку престаде. — „Шта је Совро, зар ниси впше Назарен ?" запитам га. — „Нисам господине." — „А што ?" — „Та како да Вам кажем, гоеподине, није то друштво за мене." — „Како ?" — „Ето како, гледам ја ономад, у скупштини кад оно бесмо, око себе, али уЈ'едног познаје се место, гдемује била кадгод глава разбијена, другом полак увета Фали; трећег опет одавна познајем како је некад врачао онима што им коње, волове или друго што покрадоше; четврти злостављао свога рођенога оца и матер. Па мислим, Боже, хоћу ли наћи којег без мане, али једва, нађох двоје троје, за које не знадох ништа рећи. А ко ће их знати напослетку, помислим у себи, — може бити да су то још какви тежи грешници, него ови ровашени ? Па шта ћу ја онда у том друштву; ја нисам никога упалио, никога покрао, никог убио — нећеш више, Совро. И од то доба, господине, не идем више никада. Оно истина нисам узалуд ишао, ето знам сада готово свето нисмо на памет. Нисам знао, да је Исус Христос био Чивут

а Мати Божја к'о девојка родила дете, и много што шта, како треба да живимо. И што год се чита тамо, лепо је и праведно — али се ни тамо не твори. А свето писмо вели „да ј 'е вера без дела мртва." Па што да идем тамо да варам и себе и Бога и људе." И Циганин не иде више тамо, али -- не иде више ни у цркву. У кућу му одлазим, — светим водицу, крстим, венчавам и сарањујем, али он се увек уклони кад зна да ћу доћи да светим водицу. А за што ? . . . Неће крст да целива; вели: „то су вешала". Имадем у парохији својој 'једнога, којијебио од првих, кој'и примише назаренску веру. Пошто не имађаху тада у месту своју богомољу, одлазио је два пута недељно у Чуруг, т. ј. недељом и четвртком, па ма какво време било. Данас, и он и жена доста редовно нашу св. цркву похађаЈ 'у. Имадем једнога, а и двојицу зидара ио занату, који такођер беху основатељи и први проповедници назаренства, — а. данас, ено можеш их видети готово сваки дан где се ваљају обично пијани трештени у блату. Један од отих за време Границе поднео је више батина пред сеоском кућом на дерешу, — него што је хлеба појео. Други опет ишао је у назаренску зборницу пуних шеснаест година, али у последње време одао се по ново пијанству — отпао је од њихове вере, те га искључише из заједнице, и сада, нит је нравославан нити је Назарен. Жена и деца иду у Назарене, а он не иде, али на цркву