Српски сион

В р . ВЗ.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 581.

мрзи као иотурчељак. Неки од њих, који већ од почетка иду у назаренске екуиове, примили веру, иостали уважени чланови, као свештеници, ђакони, владике и т. д а данас су тога сана лишени, али одлазе још тамо, док се у датом року времена не иоправе Парохијал и друге верске прпносе нсрадо плаћају, — али морају. Обично ее изговарају, да им не треба свештеник, те није право нн да га плаћају. На питаље твоје, да ли прелазе сиромасн или богати, врло је тешко одговорити, јер имаде међу онима који су прешли и богатнх н сиротих. Али, што је обично у сваком друштву, богаташ гледи да опћи са себи равним, а сиромах се снебива и тражи друштво себи равно Тако је дакле и међу њима и ако добро знају да је Христос Спаситељ једнакост проповедао. У погледу вредноће не опажа се никаква разлика између наших њуди и њихових. Да постане човек од љењег — вредан, то не зависи толико од вере и начела, нити је по моме мишљењу кадра вера од крајње љењштине створити вредног, трудољубивог човека. Ако је он до 30. или рецимо 40. годиие био љењштина, остаје он такав и на даље, јер „што дикла навикла." У мога суседа имаде слуга Назарен већ неколико година, али је од скоро дошао у Надаљ. Лењштина је да му иара нема. Погодио се да га господар пушта и у скупштину недељом, а четвртком само онда, када нема носла. Али он је први тамо и недељом и четвртком редовно, само да се од посла извуче. Иначе по цео дан чмава. Вели, да је имао у своје младо време прилично имање, те је све са свога нехата и немара испродавао — и ето сада је туђ слуга. Имадем једнога иарохијанина, који имаде два сина, али обојица су до зла бога рђави, особито млађи И. Елем тај остаде војник, те „рукује." После кратког времена чује отац и мати, да је њихов И. полудио. Оду тамо, али И. луд, шкрипи зубима на своје родитеље. Они се врате кући. После неког времена донеше И. кући на колима. Кочијаш и пратиоци му беху страни, те питају И. које је кућа његових родитеља? Алн И. ћути. Два пута су пролазили иоред куће, али И. ништа не казује. Док нанослетку нису сељани познали И. и унутили нратиоце куд треба. Кад прошло два три дана — али И. се опаметио. Дакле залудио све тамо у солдачини, дошао кући, гшје, туче се и сва зла чини. Провоштио је

неколико пута оца, матер и жену, док се нису сви разбегли. Остао И. сам у кући. Зове жену, — пеће да дође; отац и мати и они не смеју. Е кад је тако, он ће у скупштину; онда ће му сви веровати да ее смирио Ишао је неко време, док му отац и мати нису дошли натраг Па онда је оставио скупштину п отишао у биртију, где је скоро заклао човека. Неки човек учинио је овде у Надаљу врло грозно дело, наиме свога рођеног шогора везао је за точак од кола те је терао коње у највећем трку, док му шогор у највећим мукама није скончао. Човек тај робио је неких 7—8 годнна за то своје недело. Догађај тај догодио ее одавно, пре једно тридесет година. Грешника је еавест мучила, те је нре иет или шест година прешао у Назарене, да одкаје грехе. За собом је повукао и жену, снаху и два сина. Питаш ме: да ли су „иоштени" или су ирнтворни, да се само нред светом праве поштенима и побожнима а иза леђа чинс безакоња ? Онај који никада са њима није општио, кад први пут стане с њима у разговор о верским стварима, мислио би: „та ово су прави светитељи." Али, који се од дужег времена с њима бави, увидеће ласно њихово нритворство и ч>арисејство, њихов спекулативни и чивутски дух. Обично се еви једним те истим Фразама служе, када пх у лажи ухватиш. Обично се хвастају са својим делима, доброчннствима, праведношћу и поштењем. А када упреш прстом на једног или другог члана њиховог, који је скроз и скроз неваљао, е онда обично веле: „Па немој ти гледати на њега, ти читај свето иисмо па се по њему владај, а сваки ће за себе одговарати." Лукавство своје нај6ол>е откривају при трговању, било са нашим, било са својим људима. Они обично веле: „да није грех окатог преварати". За доказ мојетврдње навешћу ти којинример. 1.) Овога пролећа издавао одбор тителски ритове шајкашкнх села под закуп на годину дана по парцелама од 4—5 кат. јутара. Овдашњи Назарен Н. В. купи једну парцелу од 4 ланца но 12 Фор. ланац. Пошто му је кроз недељу дана полила вода та четир ланца, није могао ни плугом ударити, а камоли засејатп земљу. Понуди ју другом неком Назарену да ју прода, али нншта не говори да је земљу вода полила. „Та знаш, брате, ја сам дао за њу 18 Фор. по ланцу, право је, да имадем хасну какву; мислим