Српски сион

С тр. 600.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 34.

уређивање ман. добара, прописује нравила, ко и како добрима тим управљати, ко и како ман. економију водити, ко унраву с ман. добрима надзиравати и контролисати, па чак и то : на што се приходи тих добара употребљавати имају; но тиме саборски одбор губи сасвим из вида прави карактер и нозив манастира и монашких задруга, и заузима становиште власника и господара према своме чиновнику и слузи, заборављајући можда да манастири, одноено манастирска добра нису домене, ни господарства нити сабореког одбора, нити нар. цркв. Сабора, нити најзад православног народа српеког, а да монаси нису чиновници ни слуге на нар. цркв. добрима. Нар. цркв. економи, чиновници и слуге без плате, и ништа друго — постали би монаси онда, кад би поменути предлог Саборског Одбора, а на име, кад би наређења тога предлога §§. 583 — 586 законом постала и у живот ступила. Монаси нису и неће никад бити то, а монашке ће ее задруге пре раздружити, но што ће допустити и нристати на то, да буду оно, што не могу бити и што би Саборски Одбор хтео наиравити од њих. Духовно-монашке задруге нс могу постојати без материјалне подлоге, без својих добара из којих се издржавати морају, јер просити им није дозвољено; те по томе те задруге не могу „двома господинома служити и работати" и не могу служити „ Погу II Мамону". По нредлогу саборског одбора би се у мапастиру сутицале и косиле две власти: једна духовна, а друга економска. Дуализму и сутицају том нема и не може бити места у организму, какав је организам монашка задруга, јер би тај дуализам, те две супротне власти, разориле и уништиле цео организам. Ако је у питању о бољем уређењу манастира главан моменат материјална корист, и ако је Сабору, Саборском Одбору и српском народу поглавито с.тало до манастирских добара и до тога, да се из тих добара што већа материјалпа корист и што већи доходак за подмнрење других народних и црквених потреба извуче; ако је Сабору и његовом Одбору па и народу свеједно, а постојале, а не постојале монашке задруге, којима добра та припадају — онда тс задруге немају титуле, немају нужде да поетоје. И ако је срп. нар. цркв. Сабор силан и моћан и властан, те има влаети и области, да укине манастире, које ни ствбрио ни основао, на које

ни потуре потрошио није — нека их укине! Или ако би коначно укидање манастира, тих као што се већ од Доеитијева доба говори старнх средње-вечнихзавода, који су се већ давно преживели, те само вегетују и животаре — инак мало зазорно било — онда нек одузме унраву са манастирско-задружним добрима од монашких задруга сасвим, иа нек за управу тих добара постави „народие органе", чиновнике и економе, ако је т. ј. у земљи, где закон и правда влада, могуће одузетп од грунговног влаеника управу са својим рођеним добром. Манастири могу само као автономне дружннс и самосвојне задруге постојати, напредовати п бити од користи цркви, којој принадају, на.роду, из ког им задружни чланови поникоше, п друштву и човечанству, живећи но своме закону и монашком правилу, и не нуштајући, да нх нско други, који нема ни позива ни нрава за то, самосвојно уређује, пронисује им дужности, и дисцинлинарно поступа против њих, ако они, наметнуте им силом од ненозваних дужности не врше онако, како им је то нснозвана и ненадлежна влает наложила. А ако Саб. Одбор, а с њиме и сви Срби, који нису монаси, збиља мисле, да калуђери немају ни памети, нн искуства, ни особитог знања, ни поштсња нн евести и савести, те да с тога не могу управл.атн добрима, која су стари њихови стекли и оставили њима у аманет, и која добра манастирци нису расточили, као што су многе приватне српске нородице и задруге са својим иметком учинили, већ су их сачували кроз векове до дапашњег дана, а местимице и умножили, — и ако саб. одбор, мислећи да су наши монаси такви, а монашке задруге такве, држи, да се таким монасима и ман. задругама не може оставити управа еа својим добрима друкчије, ван под строгим надзором, туторством, курателом и стегом онакве колегије, као што је саборски Одбор, — онда монашке задруге немају права на екзистенцију, и не вреде да постоје, већ их треба просто укинути и растерати, те или оставити св. Синоду, да оснује нов монашки ред, друкчији него данашње задруге, п ком ће новом реду монашком иодносити, да слуша и извршује, вољно и драговољно, заповеди колегпје, као што је вис. сл. Саборски Одбор, или пак треба оставити манастире без калуђера, нретворити пх у салаше и поставити над њима народну унраву.