Српски сион

Стр. 596.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 34.

приправљени ђаволу и анђелима његовијем. И ови ће отпћи у муку вјечну, а праведиици V живот вјечни." (Мат. 25., 31.—34. и 41. и 46.) Ето дакле „долази сии човјечиј у свој слави својој и сви свети анђели с њиме" ; ето „син човјечиј" као судија „сједа на

ириЈестолу славе своје сви народи сабрани";

; ето су „пред н>им ето их по делима ,разлучу]е"; ето „иоставља" неке „с де-

сне", а друге „с лијеве страпе себи" ; ето нзриче нресуду и онима „с десне" и онима

„с лиЈеве стране суда

ето сад

- дакле после а-

иду грешници „у муку вЈечну, праведници у живот вјечни"! Треба ли сада још да говоримо? Треба ли после овога да доказујемо, да има „општег суда" ? Излишно је — сувишно је! (Наставиће се.)

СВЕТИ ЈОБАН ЗЛАТОУСТ, КАО ПРОПОВЕДШК.

(Наставак.)

Матоуст тражи не само усрдне пажње, већ н сваком слушаоцу налаже њешто апостолско, упућујући их, да привлаче иове учеиике и да служе за примјер и онима, које не може привући сам проповедник. Нема ничега бољег од ових ријечи: „Да не би ваше присуство овдје било без икакве користи, настојте око оне ваше браће, о којој сам вам већ говорио и о којој ћу вам и онет говорити, да их овамо приводите, — спомињите им о њиховој заблуди; савјетујтеих не само ријечима, већ и дјелима; шгјбоља наука потиче од примјера. Па макар ви ничега и не говорили, но, кад би, по изласку вашем из пркве, мирним држањем вашега тијела, вашим ногледима, гласом — показивали онима, који нису тамо били, корист, коју је добила дупга ваша, то би било доста ради поуке и утјехе. Ми морамо одавде излазити, као из светилишта посвећеиа за тајне, — бољима, мудријима и побољшанима у свима нашим дј елима, у свима нашим ријечима. Да би жена, видећи мужа, отац, видећи сина, роб, видећи господара, пријатељ, видећи друга, непријатељ, видећи непријатеља, где излази из цркве, — да би сви могли тиме увјерити се о користи, која је тамо нађена. А то увјерење добиће, кад се увјере, да сте ви постали смјерннји, разумнији, побожнији." Таким живим и срдачним говором, дубоким знањем људских слабости и блијеском израза, Златоуст, као да је сличан Масиљону. Но то ће упоређење бити лаж-

но, ако ми будемо очекивали од аиостолске катедре антиохијске иотпуну вјештипу, изузимајући њеке манире Француског ироповједника. Код Златоуста као да је мање углађености у укусу, у самим једноставним бесједама његовим види се њека сјајност, спојена са дубоким убјеђењем. Н>егова плодовитост не састојн се у — вјештом и разноврсном развијању мисли; слог је његов, у једно и исто вријеме, и збијен и претрпан тако, да живошћу нреокрета скраћује сам своје одабране изразе, али мисао своју нонагива обично у њеколико различних облика. Но баш то и скрива у њему вјештачку дикцију, коју је посудио из школе говорничке. Он се неирестано повраћа на оно, нтто му узнемирује његову душу, и често ири таквој хармонији његових бесједа као да чујеш његов сопствени глас. Код такве пуноће чувства и епособности дирнути друге, он више него иједан хришћански проповједник био је проникнут светим Писмом, обузет његовим жаром, и запечаћен његовим духом. Како је морала силно звонити проповијед Златоустова, кад је он у Антиохији, где је још иостојала кућа, у којој је живио св. Ап. Павле, прослављао Рим, понајвише ради Павла и, на тај начин, једним његовим именом, спајао цркве Истока и Запада. „Волим Рим, говорио је св. Јован, за то, што је Павле писао посланицу Римљанима и сам их је љубио, за то, што је за живота говорио с њима, што је код њих