Српски сион

Б р . 34.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 595.

га сама Петар и Јаков и Јован и Андрија: кажи нам, кад ће то бити? и какав ће знак бити, кад ће се то све свршити?" (Ст. 1.—4.) Но овде није још тако јасно речено, о ком даиу ученици Христа пи.тају, за то ћемо тај исти случај иривести из јевапђеља Матејевог главе 24-те: „А кад сјеђаше на гори Маслинској нристутшше к њему ученици на само говорећи: кажи пам, кад ће то бити? И какав је знак твојега доласка и пошљетка вијека?" (Ст. 3.) Ученици дакле Христови питају свога' учитеља, да им каже, какви. ће знаци претходптп дану „његовога доласка и пошљетка вијека." А да се нод именом „доласка" Христовог и „пошљетка вијека" има разумети доиста „пошљедњи дан" т. ј. дан општег васкрсења (Јов. 11., 24.) сведоче баш они знаци!, који имају претходити томе дану, и они догађајн, којн се имају збити пре тога дана, а који догађаји захватају више времена, иего што је то један човечји век, па ма тај био и Матусалов (I. Мој. 5., 27.) по данашњем бројању и трајању година. А ево тих зпакова: „А кад чујете ратове и гласове о ратовима, пе плашите се; јер треба да то буде; али то још. није пошљедак. Устаће народ на народ, и царство на царство; и земља ће се тријести по свијету; и биће глади и буне. То је иочетак страдању." (Мар. 13., 7.— 8.) Ето, драги читаоче шта има претходити „дану и часу" доласка Христова; какви су знаци „дана и часа", о коме „нико ие зна, ни анђели који су на небесима, ни син, до отац." Па кад то знамо, хоћемо ли онда морати доказивати, да тај „дан и час" — о коме се у горњем месту св. писма говори — није „смртни час, или што је једно исто, час васкрсенија човековог духа из свог тела"? Не — не ћемо! III то се пак тиче навода г. Станића, да је „сиромах, убоги Лазар одма после своје смрти дошао у лоно Аврамово, а богаташ на место мучења"; као и даљег навода: да Христос — у тој слици јеванђеоској —пиштане говорп „о судији и суду" — на то ми је приметити:

0 „јеванђелској слици о сиромаху Лазару и богаташу" приметио сам већ, што сам нриметити имао. А што „Христос не говори ништа о судији и суду" код убогог Лазара и богаташа — то је са свим обично и ириродно: није ни био нуждан „суд и судија," јер се тицало награде, односно осуде — само привремеие, а не вечите. Та ето — то и тако што видимо ми и овде на земљи, код људског суда и нравосуђа. Човек неки учиии какво недело, ннр. изврши какво убијство. Да буде нривремено кажњен и притворен, за то није нуждан судија, излишнаје пресуда; достаје и само дело његово, оио га одводи у притвор, оно му даје прнвремену казан. (Добро је да овде иапоменемо, да је привремена, претходна и делимична казаи злочинчева и помисао на ону телесну казаи, која гачека; и страх од те казни.) После долази судија, после се испитује и пресуђује злочии и на послетку кривац бива трајно и коначно кажњен: осуђује се на смрт, или на вишегодишње, па и доживотно, тако звано земаљско — „вечито" робовање. Дакле: „о судији и суду" код богаташа и убогог Лазара „Христос ништа не говори" за то, што таког суда у истини није ни било, нити га има, нити је нуждан. Но од туда изводити и извести, да и нема општег суда — може ли се, сме ли се? Нити може, нити сме! Но да ли нема у св. писму каквог места, на коме се говори о судији и суду? Дај да видимо! Боме има! Те још како лепо и јасно место! Ево га ! — „А кад дође син човечиј у слави својој и сви свети анђели с њиме, онда ће сјести на пријестолу елаве своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их између себе, као иастир што разлучује овце од јараца. II поставиће овце с десне стране себи, а јарце с лијеве. Тада ће рећи цар онима, што му стоје с десне стране: ходите благословени оца мојега; нримите царство, које вам је приправљено од постања свијета. Тада ће рећи и охгама, што му стоје с лијеве стране : идите од мене проклети у огањ вјечни,