Српски сион

С тр . 594.

Б р . 34.

одмах носле смрти — пашли нрема Христу, дошли иред Христа, где би га „видели у свој слави његовој, са свима светима н иебесним силама анђелскима окружена." Да тако што мислимо и заквучимо. на то нас — норед наведених — још и ове речи његове наводе: „Чассмртни, или што је једио исто, час васкрсепија човековог духа из свог тела, ношто је тај час неизвестан и ником није знан, то је онај час, о ком Христос говори: „0 дану томе или часу нико пе зна, ни анђели, који су на небесима, ни син, до отац. Заиста вам кажем, да овај нараштај неће ироћи, док се ово не збуде." Питање је сад: о ком је „дану и часу" реч у овом месту св. писма: да ли о „дану и часу" другог доласка Христовог — у иравославном смислу; или о дану и „часу смртном, или што је једно те исто, о часу васкрсенија човековог духа из свог тела" ; т. ј. на који „дан и час" г. Стапић помишља? Јер нема сумње, да је и један и други „дан и час иеизвестан, и ником није знан." Кад добро проучимо речи г. Станића, тад увнђамо и дознајемо : да је дан и час другог доласка Христовог и „смртни час" иојединог човека — један те исти дан, један те исти час. Ево томе и доказа: „Да се у овом смислу" — у ком, чусмо већ — „разуме опште васкрсепије и суд, доказује и то: што је сиромах убоги Лазар, одмах иосле своје смрти дошао у лоио Аврамово, а богаташ на место мучења". Како и г. Станић говори о другом доласку Хрнстовом; и како је „сиромах, убоги Лазар одма после смрти своје дошао у лоно Аврамово, а богаташ на место мучења": то сљеди, да је Христос у „смртном часу" како убогог Лазара, тако и богаташа изишао овима „на сусрет" и одвео их првога „у лоно Аврамово," а другога „на место мучења." Но како у времену сваке године, а у години сваког дана, а у дану сваког сата, а у сату сваког минута, а у минуту сваког секунда умре но један „у Христу" : — да не узимамо више: то наравно да ни Христос не ће доћи један пут, него п више пута, и то не у години, дану и сату, него у минуту. ,\[е1)у тим св. писмо говори, да

ће Христос „доћи", а пе „долазити"; да ће Христос доћи само један пут, и то једног дана и часа, а „о дану томе или часу нико не зна, ни анђели који су на небесима, ни син, до отац." А кад је тако, онда нам не преостаје друго, него да закл.учимо. да ће се — ио учењу г. Станића — паше ..срет мјК е" са Христом састојати у томе, што ћемо се ми, но „васкрсенију нашег духа из свог тела", наћи према Христу и доћи пред Христа, који ће наравно мирно стојати па свом месту, на.тазећи се „у свој слави својој и свима светима и небесним силама анђелскима окружен." Но ако је оиет сад тако, онда од куд у том истом јевапђељу и још у тој истој глави, из које је г. Станић узео и привео те речи, а само са пет стихова у нанред, јасна и отворена говора о неком доласку: кретању и ходу Христовом? А ево шта се тамо каже: „И тада ће угледати сина човјечијега гдје иде на облацима са силом и славом велнком." А да се види узрок и цел тога доласка и хода Христовог, додаје се одмах носле тих речи: „И тада ће послати анђеле своје и сабраће избране своје од четири вјетра, од краја земље до краја неба." (Мар. 13. 26,.—27.) Елем „сретање" са Христом, али „сретање" у строгом смислу речи: где Христом иде нама, а ми њему „на сусрет;" на онда: „на сусрет" Христу иду у један исти мах сви „избрани од четири вјетра, од краја земље до краја неба." Биће — дакле — друго нешто „дан и час" другог доласка Христовог, а друго опет „смртни час" поједииаца. Па дај да видимо, какав је то „дан и час", о коме је у напред наведеном месту св. писма реч! Да то дознамо, вратимо се — драги читаоче — на ночетак те 13-те главе марковог јеванђеља: „И кад излажаше из цркве рече му један од ученика његовијех: учитељу! Гле какво је камење, и каква грађевипа! И одговарајући Исус рече му: видиш ли ове велике грађевине ? ни камен на камену не ће овдје остати, који се ие ће разметпутн. И кад сјеђаше на гори Маслинској према цркви питаху