Српски сион

В р . 35.

„СРПСКИ СПОН."

Стр. 621.

духовних сестара, — која су вољела обједовати код пуна стола богаташа п лакомо гледати иа имања богатих удовица. Он је строго корио све те пороке. У то вријеме, кад је Аркадије издавао законе ради истребљеља остатака древиог незнабоштва, а Златоуст шиљао мисионаре варварима, — Аларик је пустошио Грчку, а Хајнас, војвода Гота, иалазећи се у царској служби, био страх и трепет Аркадију и принудио га да отпусти из министарства свога Евтропија. Знаменит је био онај дан, кад је охоли љубимац царев, изгнан од свог господара и гоњен од свог народа, појавио се, да тражи заклона у цркви св. СоФије, под заштитом патријарашке катедре. Ми нећемо сада понављати познату нам проновијед, коју је изговорио Златоуст с том намјером да умири раздражени народ и спасе човјека, који се склонио иод заштиту хришћанског храма. Само ие можемо прећутатп, како су такове страшне мржње давале хришћаиском говорништву особиту важност, и како су морале силно звучати ријечи: „сујета над сујетом и све је сујета" у ушима љубимца, који паде у немилост, а који дрхташе на подпожју катедре, која га сачува и снасе гласом првосвештеника од народнога гњева. Слични призори у хришћанској цркви, свједочећи о падуцарске власти, узвишаваху важност н моћ вјере. Не дуго послије тога послан је био Златоуст к Хајнасу, који, незадовољивши се смрћу Евтропијевом, захтијеваше да се казне још њекидруги достојанственици царски. Понижење византијског двора било је дотле дошло, да су жртве, које је Хајнас назначио, биле предаие у руке варварима; св. Златоуст спасао их је својом бесједом. Хајнас, као и већи дио Гота, био је Аријанац; у тој секти научио је он једпно — мрзити православље. Не пазећи на то, Хајнас попусти, и Златоуст, вратпвпш се у Цариград, рекао је народу, измећу осталог, ову бесједу: „Ја сам свима вама опћи отац, и морам се брииути не само за оне који стоје стално на ногама, већ и за оне, који се љуљају; не за оне само, који плове при погодном вјетру, већ и за оне, које је снашла бура. Ево, зашто смо се

ми на њеко вријеме растали, зашто сам путовао, дн савјетима и прозбама сиасем прве ."вуде у држави". За тим је повео ријеч о пролазности земаљске величине и ништавости човечијег живота. Падом државиим распросТирала се вјера хришћанска све више и више, она је преобразила свијет варварски, п]>емда пије била у стању одбити њихов нападај и побједу царства. Готп, којима је допуштено да ступају у војску римску и да имају толико уплива при савјетима унравитеља, ступаху исто тако и у духовно звање. Прелазак њихов у православну вјеру, што аријани оснориваху, бијаше драготтјеним добитком за цркву, а примање истих у свештено звање — сугубим слављем за њу. Треба послушати, што је говорио св. Златоуст, у цркви св. Апостола, у Царнграду, кад је тамо тек свршио своју проиовјед новопостављени свештеник из Гота, окружен неколипином земљака, који су вршили дужност чатаца. „Ја бнх желио, — тако је ночео своју бесједу велики Епископ, —да су Јелини овдје и да чују што је овдје било читано, и да могу судити о великој сили Бога распетог, о сили крста, о величини цркве, о узвишеном гласу вјере, о стиду због заблуде и о коначном паду ђаволском. Мнијења ФилосоФа побили су народи, који су говорили њиховим језиком; нашп догмати овлаћују и народима страним. Гдје је сад наука Платонова, Питагорина и других, који проповиједаху у Атини? Оиа је одбачена! А гдје је наука рибара? Она свијетли јасније него сунце, не само у Јудеји, већ и код варвара. Ви сте данас чули, како су Скити, Трачани, Сармати, Маври, Индијанци и други, који живе по другим крајевима свијета, иризнали хришћанске законе мудрима, и сваки је тај парод превео их на свој рођени језик. Не тежећи за љепотом ријечи, већ стављајући праву мудрост у силу мисли, наши Апостоли, достојанством својих сниеа, и примјером свог живота, навијестише свуда благодат божју, коју носише у себи. А тиме уловише они у своје мреже све насељене и иенасељене предјеле, и села, и горе, и Грчку, и варваре, и силне овог свијета, и сиромашие, н мужеве, и жене, и старе и младе,