Српски сион

С тр. 622.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 35.

— и за тим пођоше даље; не задовољајући се земљом, иустише се по окејану, и привукоше к себи варварске крајеве Брнтанских отока; и, ма куд да нођете, чућете имена тих рибара из свију уста, не ради њих самих, већ ради свемогућства Распетога, који им је показивао свуда пут, и који је иросте људе учинио мудријима од ФилосоФа и — неуке већим говорницима од самих говорника и соФиста. Да се не постиди нико цркве, што смо ми научили и варваре да смјело говоре у сред вјерних. У томе је, — на против, слава цркве н доказ моћи вјере. Нека стид покрије незнабошце, који видише свјетлост истине, који оједе у свјетлости њеној, и који љубе таму. Али, да ликује црква, којаје у свом лету захватила све и која је свуда засјала својом благодаћу." Преговори п.егови са главарима варварским бијаху великодушни и добронамјерпи. Али његово настојање у том случају показало се излишним: вођа Хуна напао је па Хајнаса, и Цариград се спасао међусобним сударом двају варвара. У њему се обновише игре у амФитеатрима и религијозни спорови; а то за то, што су се оним, што су називали миром црквеним, бавили непрестано, а одбраном државе веомамало. Њеколико пустињака египатских, изгнаних Теофилом, патријархом цариградским, привукоше на себе нажњу императорову и његове свите миого више него Грчка и Тракија, које пустошише варвари. Сплетке, лицемјерство и распуштеност владаху на двору. Састави се нартаја у намјери, да убије Златоуста; њој припадаху завидљивци из духовенства, дворјаници, знатне жене, увријеђене укорима проповједниковим, најпослије, царицаЕвдоксија и, — може бити сам император. Сазван је био сабор. ТеоФил, иатријарх александријски, побиједио је у њему својим сплеткама и лажном злобом. ЕБеки епископи, поштоваоци св. Златоуста, не хтједоше се одпјелити од његовог ираведног дјела и не хтједоше нрисуствовати на сабору. Међу тим Златоуст, све већом силом, проновиједаше у црквама цариградским. „Чега да се бојим, говораше он; смрти? Но ви знате, да

је Христос мој живот и да је за мене смрт добит. Прогонства? Али Господња је земља и све што је на њој. Губитка- имања? Но ми не донијесмо ништа са собом и не можемо ништа са собом ни ионијети. И тако све грозоте свјетске нису ии тттта у мојим очима; ја се смијем благу земаљском, не бојим се сиротиње, не желим богатства, ие бојим се смрти, и хоћу да живим само ради добра ваших душа." Другом нриликом говорио је: „Знате ли, .љубазни, узрок, зашто ћу да страдам? За то, што нисам својих соба искитио ћилимовима; за то, што се нисам облачио у свилене и златне одежде; за то, што нисам одобравао разњеженост и насладе њеких људи. Неко из племена Језавељина живи још на земљи, и благодат не оставља још ратовање на Илију. Иродијада опет проси главу Јованову, те с тога игра она". Ти слаткорјечиви приговори циљаху на царицу Евдоксију. Непријатељи Златоустови, што сјеђаху на сабору, користише се тиме; закључише свечано свргнуће Патријарха за њеке тобож' преступке против црквеног реда, а код цара настојаху, да он осуди Златоуста иа прогонство ради увриједе царског величанства. Златоуста ухвавише ноћу, смјестише у ла])\ г , а уз нратњу уздисаја и жалбе цијелога народа; тај народ у свом потиштеном положају, пристао је уз свог великог архипастира, у коме је видио свог заштитника. Н>ему се допао једноставни и строги живот његов и његови укори, који не штедише ни богате ни сироте. . Липтив пти се њега, народ је остао тако рећи без обране; њему се чинило, да ће угњетавање од стране државе бити сад много теже и горе од иређашњега. 1?о1>е народне, потресени тугом и жалошћу, збунише се. Земљетрес, који се онда осјети у Цариграду, сматрао се као знак гњева божијег за ненравду. Слаби Аркадије уплапшо се, и царица Евдоксија, нестрпљиво је молила да се поврати Златоуст исто онако, као што је прије усрдно захтјевала да се изагна. Одаслано је било њеколико депутација, једна за другом, -— да моле архипастира, да се поврати на столицу. [ће се.)