Српски сион

С тр . 614.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 35.

сиомињем то, на свс стране где год одем — поносим се и хвалим, пред другим људнма: да у моме селу живе људи питоме и добре нарави тако, да се у овоме селу још никада није десило никакво убијство. Из тога се внди ; да слушате заповед божију, која вели: не уби. Ал наопако би и било, да ту заповед не слушате! Јер од убијства заиста и нема већег ни страшнијег греха. За то и Христос Спаситељ, ређајући најважније заповести Божије — на првом месту спомиње заповед „не уби". За иста је лепо и похвално, драга браћо, што се међу вама не дешавају убијетва — али то још није доста, па да се о вама може рећи, да са свим слушате заповед Божју: не уби. Јер убијати се може не само пушком, сабљом, секиром или батином, већ може човек човека убијати и речју, оговарањем и мржњом. Христос Спаситељ нам говори, да сваки, ко се љути и срди на брата свога, греши и потпада суду, а св. апостол и евангелист Јован Богослов вели: да је сваки онај човекоубијда, ко мрзи на свог брата (или на ближњега) свога. Ако дакле мрзите, оговарате, опадате свога брата и нријатеља, ако злобите један другоме — онда је пред Богом то исто тако велики грех. као и кад бисте један другог убијали. Па кад сте ви Ловрани славни и похвални за то, што међу вама нема телесног убијства, будите славни и похвални и тиме што нећете један другог оговарати ни опадати, нећете један другом злобити и завидети, него ћете сви живети као добра браћа и као послушна и ваљана деца једног нам оца небеснога. Ја се хвалим и поносим у евету с вама, што се међу вама убијства не догађају, али има нешто, што ме буни и жалости, има нешто што је још већи грех, него кад човек човека убије. Занитаћете ме: шта је то ? Ево рећи ћу вам. То је страшан грех, који се ночео ширити ио нашему народу, то је грех од кога нема већег 'пред Богом, то је грех, за који грешник, или бол^е да речем грешннца, за сигурно долази у пакао, — то је грех: када каква бездушна мати, да сачува иролазну лепоту лица свога, или да се не мора патити и мучити са одхрањивањем иорода свога, иадне на ту страшну, грешну мисао: да у својој материнској утроби грешном руком, или гадном врачаријом, немилосрдно убија невини нлод утробе своје. Нека вас милостиви Бог сачува од тога грдног и страшно великог греха. Ја мислим, а радо

хо^у да верујем, да се тај страшни грех још није одомаћио у овом нитомом и честитом селу — па и не дао Бог да се икада одомаћи! Не дао Бог — јер у коме селу и месту тај страшни грех отме маха, ту онда нема и не може бити божијег благослова! Али ја стрепим и бојим се, сумњам, те пнтам и распитујем: нема ли можда и овде у овоме селу тога страшнога греха!? Питам и не могу ни ја сам, а не могу ми ни други да протумаче: од куда да младе и здраве жене немају ни једнога детета, — од куда и како је то : да некоје жене роде по једно дете, на онда престају даље рађати? Шта је то и како то може да буде!? Није ли зар то траг и ^оказ, да се и овде у овом нашем селу одомаћио страшни и богумрски грех убијања невинога плода у утроби материнској!? Тешко и јао нама — и нред Богом и пред људима, ако би то тако било! ТТТта би вам вредила слава ваша, којом сте се прославили пред светом, што човек човека овде не убија, ако би се обистинило : да мајке своја невина чеда у утроби убијају!? Та кад би то истина било, ја се више не бих смео у свету хвалити, да у Ловри живи питом и поштен свет, — јер би ми људи указали нрстом на грех, кога би се стидити морао, па бих можда и жалити морао, што сам Ловранин од порекла. Не дајте, ако Бога знате, да се због тога и ја и сви ви, пред светом срамотимо ! Ако је грех човека убити, који је бар кадар да се брани, још је већи грех убити невино детенце у утроби материној, које се не може да брани. Ако убије човек човека у јарости, у љутини или у жељи да од њега што отме или одузме, то се истина не може ни чим оиравдати, али се бар донекле још може схватити и разумети, — али, кад се убија дете још у зачетку, невинашце, које ником ништа скривило није, то се већ ннкако неда разумети, то је грех над свима гресима, те тешко .ономе, ко је таким грехом душу своју окаљао! Али ја и онет велим: не верујем, да се тај црни и страшни грех и овде у Ловри одомаћио. Не верујем, јер знам да овде живи поштен и честит народ — не верујем, јер сам и ја овде живео, на знам да онда у овоме селу још није тога чуда било. Па и не дао Бог да га икада буде! Молнмо се сви Богу, да нас сачува од тога страшнога искушења! Кад вамје село славно због тога, што овде човек човека никада убијао није, кад одржавате у погледу одраслих људи заповед божију „не уби" — одржавајте ту за-