Српски сион

Б р . 36.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 633.

јатељ 1Ј»сг. Светости данашњег св. Патријарха изиде иред њега — од прилике са овим поверљивим речима: „Свети Патријарше! Коме штедиш и на што чуваш имање своје. Хоћеш ли заштеђеним иовцем својим да зидаш српскоме народу „семинар за боље образовање и васиитање свештеничког подмлатка" — па кад га сазидаш и дарујеш цркви и народу, да ти се иосле смрти одужују са „(1е тогТиш ш1п! та ђепе"! Хоћеш ли заштеђеним новцем својим да иодижеш иове иросветне и хуманитарне заводе, или да осииваш нове, иреко потребие закладе — па да ти се све то пред моралиим судом народне правде не уиише у „1) е п е" чак ни носле смрти твоје! ? Не увиђаш ли, свети патријарше, да је твој народ у опште неблагодаран према добротворима својим, те потоме није ни достојан твојих доброчинстава, која му већ сад чиниш, а још у већој мери чинити намераваш!" Но и ако би такове речи интимног пријатеља Његове Светости, према осведочепој народној неблагодарности, у главном оправдане биле, ми не бисмо никад за право дали никојему пријатељу Његове Светости, ако би такове злокобне савете Његовој Светости давао.

Јер ми још верујемо, да је наш народ поштен и моралан, ми још верујемо, да ће наш народ увек знати, ко су му прави добротвори п пријатељи, те ће се знати достојно и одуживати онима, који су га добрим делима својим задужили. С тога нека ЕБегова Светост само и на даље заснива и извађа своје племените и родољубиве намере у корист своје цркве и народа, са иуним уверењем, да ће га наш народ — кад се скорим, Божијом помоћу и упливом свесних и поштених људи, освести и позна своје најбоље пријатеље и добротворе — са искреном благодарношћу спомињати, те достојно одуживати се, како њему, тако и свима онима, који су народ добрим својим делима и поштеним и честитим радом задужили! А Стевану Анђелићу, највећем добротвору гимназије карловачке, коме се наш народ ни нри самртном одру његову, није достојно одужио — кличемо бар ми у овоме листу: „Слава ти и хвала, велики народни добротворе! Хвала ти на твоме великоме дару, за који ће те Бог вечно наградити, а народ наш бар по времену искрено хвалити и благосиљати!" С. Ш. Н.

АРХИЈЕРЕЈСКА ПОУКА ПРЕСВИТЕРУ ПРИ РШПОШЕЊУ. Саставио по св. писму ПЛАТОН епископ бачки. Превео Ј. Д. (Наставак.)

III. ЧУВАЊЕ ОД ГРЕХА. Истина, велико је достојанство свештеника, но према томе прети му и велика опасност пропашћу. Радуј се и уживај, што си на висини, али се бој и да не паднеш! Чудповата ствар! Највшии стенен, а најнижи дух ; еедиште прво, а, живот последњи. Што се у устима световњачким зове шала, то је у устима свештеничким погрда, и то : а.) Због високога чина. Шта је достојанство у недостојном ино, већ украс у блату? Тешко онима, који, будући први, бивају најгори! Синови сионски, цењеии, одевени у чисто злато, како се цене као

земљани судови, као дело руку лопчаревих ? (Плач IV. 2.). б.) Због већег обима знања. Еад бисте били слеии, не бисте имали греха ; а сад говорите да видите, тако вага грех остаје (Јов. IX. 41.). Ти, који учиш другога, зар себе неКеш учити ? — Ти, који се хвалиги законом, ирестуиом, закоиа срамотиш Вога (Римљ. II. 21., 23.). в.) Због веће злобе и неблагодарности. Више вас пеКу звати слугама, веГг друговима (Јов. XV. 15.). Кадби ме непријатељ мој кчружио, то бих аоднео; ал ти човече, знанче мој, који си имао радост де-