Српски сион

С тр . 654.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 37.

да сазове сабор, да се ријеши питање између њега и непријатељских му епископа, које подрл;ава цариградски двор. „Треба се борити", писаше он, „за добро скоро цијелог свијета, за угњетене и доведене до пада цркве, за растројене народе, гоњено духовенство, заточене епископе, педостојно нарушене постанове св. отаца. Просим и молим те, да нам укажеш тим већу .љубав, што је опаснија бура. Од будућности очекиваћемо боље, да се искоријени зло. Ако би се и догодило иначе, теби је спремљен вијенац од милости божије и твоје хришћанско учешће остаће великом утјехом за оне, који су на себи окусили дејство неправде. Бећ је трећа година, како налазећи се у Исаврији и трпећи невољу од глади, заразе, војске, од непрестаних нападаја, усред једнообразне самоће, свагдање опасности за живот и многих мачева варварских, ми имамо велику утјеху у твом постојано добром према нама расположењу и радујемо се твом искреном друштву. У томе нам је ограда и заклон и тиха лука, извор свију блага за нас и потврда наше среће н, ако би се догодило да будемо поелани у још већу пустињу, имајући такву утјеху, ми ћемо се без опирања уиутити тамо". Одговор првосвештеников на то нисмо значајан је ио својој једноставности, и доказује, да, ако је величина генија била на страни истока, то је на страни римског првосвештеника и, као у традицијама главиог града, био ауторитет и позив подстрекавати и храбрити оне велике мужеве, којимаравних запад нигданије код себе видио. Нови указ, изнуђен од слабог Аркадија, измијени прећашње мјесто заточења чувеног изгнаника. Непријатељи његови, који су, иод именом Ј о а н н т а, гонили многе источне нресвитере, који осташе вјерни свом Архипастиру и у његовој несрећи, мишљаху, да ће тако ослабити останке омраженог им уилива, ако заточе свог непријатеља у више одаљено и пусто мјесто. Из Никеје, као што рекосмо, одведоше га у Кукуз, у Арменији, а за годину дана још даље у срце Арабисе, на једном предгорју Тавра (405. год.). Овде је пробавио двије године. Међу тим, побожно ноштовање према Златоусту од стране људи поштених, као

и злоба непријатеља његових, није се умањила. По цијелом свијету грмила је слава о њему. Мјестом његова заточења, био је је најнослије одрећен још далеки Пициунт, у бреговима Кавказа, — садања Пицунда, у предјелима руским. Но велики страдалац не дође у то мјесто. Натјериван суровим војницима, да тај тешки пут превали ијешице, откривене главе, по сунчаној жеги, ираведни старац, изнурен трудом и гдађу, не могаше превалити тај дуги, тешки пут. Дошавшн, иослије тромјесечног хода, до Комана, мјестанца у провинцији Понта, заустави се са својом ескортом у .једној цркви, где бијаху мошти св. мученика Василиска, епископа команскога, који је умрво за Максимина с другим мученицима, којима јеЗлатоуст његда говорио похвалну бесједу у Антиохији, — њиховој и својој отаџбини. Та околност ноказана је Златоусту знаком одозго, и он га нрима весело. Овдје је био утјешен појавом свештеномученика Василиска, којн му рече: „не очајавај, брате Јоване; сјутра ћемо бити скуна." Сјутрадан, измученог светитеља, иолужива, повукоше даље. Но нијесу прошли ни њеколико стадија, морадоше се повратити назад, у цркву Василиска, — и св. Златоуст испусти дух, као путујући аиостол (14 септ. 407 год.). Без обзира на то, што је био скоро од свију остављен и што се палазио у великој биједи и невољи кад је пукао глас о смрти тако великог човјека, на погреб његов скуии се безбројна множина инока, отшелпика и св. дјевојака. које дођоше из сусједиих земаља. Тијело његово бпјаше положено у оној цркви, у којој је предосјећао свој конац, поред свештеномученика, с којим, чини се, не би се могао сравнити у страдању, —- за Теодосијева сина. И послије првог немог изнепађења, што се обичпо збива кад умре велики човјек, име његово пронесе се но цијелом царству и прослави га црква, као име једног од праведних и великих људи, којима се она може поносити. Повијест о животу Златоустову стоји у тијесној свези са историјом његова говор • пшптва н његова уплива на духове. Сталност мученика иотврђује славу проповједника. Она грчка школа код Ливанија, оно