Српски сион

Стр. 666.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 38.

Прва иеновест дечија нека буде с највећом спремом и нарочитом свечаношћу. Из свега овог кратког изложења зар се није потпуно уверити, да од доброг духовника који не даје никакво пи у чем сиотицање (в. Кор. VI. 3.), већ који сам себе

даје за углед добрих дела (Тит. II. 7.), зависи спас целе парохије? Тако, тако, свештениче, с лековитим тим мелемом (Јер. УШ. 22.) буди своме духовном стаду отац, лекар, учитељ, судија. Печат исповести чувај најстрожије!

(Свршиће се.) - ' —-

0 ВАСКРСЕЊУ МРТВИХ И ВЕЧНОМ ЖИВОТУ. (Поводом чланка преч. г. Е. (Јтапића „Једно питање еа одговором." — „Глас Истнне" 1884. бр. 13. — 17.) (Наставак.)

^И^о, драги чнтаоче! Хвала буди Богу, кад је он мене довде, близу краја довео, а сад ћу ја бити и на крају. Дакле: Помоз' Боже! Питаш ме, драги читаоче, у чему се састоји та духовност телесна? Чуо си, како св. ап. Павле вели: „Има тијело тјелесно, и има тијело духовно." Да у овим речима не мисли апостол на два посебна тела — духовно и телесно — него на једно исто тело, сведоче ове речи: „сије се тијело тјелесно, а устаје тијело духовно" : сије се дакле неко тело, и то сије се као тело телесно, па то исто тело после неког времена устаје као тело духовно. Б. Станић вели: „Дух има своје духовно тело и ово са духом ускршава." Узмемо ли са г. Станићем, да васкрсење мртвих значи: „васкрсење нашег духа из свог тела, као из гроба" : то би онда св. ап. Павле — указујући на то и таково васкрсење — овако био рекао : сије се тело духовно у тело телесно, и устаје тело духовно из тела телесног. И онда би се под речима апостоловим: „има тијело тјелесно, и има тијело духовно" — разумела доиста два тела: дух са својим духовним телом и тело, као тело телесно. Но св. ан. Павлевели: „сије се тијело тјелесио, а устаје тијело духовно." Дакле, под речима: „има тијело тјелесно, и има

тијело духовно

разуме се само Једно

те исто тело, тело човечиЈе, али то тело човечије видимо у два разна вида и облика: телесном и духовиом. Та два разна вида

и оолика прнма и узима тело човечиЈе у два разна, посебна, одељена света и времена. У овом, земаљском свету и времену живи паше тело, као тело телесно, а у оном другом, небесном свету и времену живиће то исто тело наше — разуме се после васкрсења — као тело духовно. По среди, између ова два света и времена јесте свет чисто духовни т. ј '. време, када ће само наш дух живити својим духовним животом, дочим ће тело лежати у земљи мртво. Као што Ј *е живот људи на земљи у телу и са телом телесним — пеједиак, већ и због самог почетка тога живота: јер сви људи нису заЈ - едно, уЈ *едно исто време роћени; тако је исто и средњи, чисто духовни живот баш због свог почетка, и само због њега — неједнак: сви људи не умиру на један пут, у истом дану и часу. Међу тим онај други, небесни живот у ком ће људи живити са духовним телом једнак је код свију : почиње у исто време — са васкрсењем, односно од општег и последњег суда — и траје у вечност. Приметити треба још и ово: како но речима св. ппсма; „сви не ћемо иомријети, а сви ћемо се претворити у једанпут, у тренућу ока у пошљедњој труби" — то се по себи разуме, да ће код оних људи, „који су живи остали" — који дакле нису телесно умрли, и из гроба васкрсли — после живота у телу телесном одмах и непосредно наступити живот у телу духовном : код њих