Српски сион

4

С тр. 668.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 38.

Но он као да то није хтео знатн и дознати. Но ако, и што није хтео оп знати и дознати, па и у чланку свом навести — то сам морао учинити ја, и тиме сам ти, драги читаоче, одговорио на твоје питање: шта ћу рећи на навод г. Станића, да „тело и крв не могу наследити царства Божијега." Појмљив је узрок и разлог зашто ће тело човечије после васкрсеља бити и морати бити прослављено, духовно : нераспадљиво, бесмртно; а не ће и не може бити — као у садашњем, земаљском животу телесно: распадљиво и смртно. У другом, вечном животу очекују људе таке радости и улшвања, односно муке и страдања, која ово тело телесно издржа-

Д 0 II I. (Високопреосвештени епископ горњо-карловачки г. МИХАИЛО у 0 т о ч ц у.) Има томе близу 40 година, како православни српски народ горњо-карловачке дијецезе не имаде среће ни утјехе у средини својој видити црквену поглавицу своју Ну наш млади ; духовити, ревносни и учени владика г. Миханло одмах, тако рећи, ирвих дана сретне и благословене унраве своје, обилазећи Лику, дошао је и у Оточац — његда штабално мјесто бивше оточке крајишке пуковније. Срнска црквена општина, са својим свештеником на челу, чинила је све и сва, да приредн што свечанији дочек црквеној поглавици својој. Дочек је заиста и био срдачан и сјајан. Котарски нредстојник г. Вучетић изишао је на међу свога котара и ту дочекао и нримио високог иутника, а управитељ политичне општине са депутацијом Срба грађана изшиао му је у сусрет на међу опћине оточке. У сред града (вароши) у част г. владике Михаила подигнут је био врло импозантан славолук, гђе је свештенство, чиновништво, без разлике вјере, и народ са градском глазбом дочекао, а грађанин и трговац г. Милош Грозданић одушевљеиим говором поздравио г. Епископа Дијецезана, који захвалив се лије пим рјечима, ишао је нјешице уз пратњу градске глазбе, свештенства, чиновништва и силног

ти не може. Ми знамо, да ове обичне, земаљске и привремене муке и страдања тело човечије убијају и уништују; а да колико би га још и више и пре убијале и уништавале вечне муке и огањ вечнн. А што се уживања тиче ево како о том говори Ј Г. И.": „И ако је Господ казао Мојсију: не оузритљ человћкт. лице мое, и ншвт. б8детт, (Исх. 33., 20) ипак ово треба разумијевати за стање прије искупљења, ради тијела овога, које је распадљиво, и које је није прослављено, и ради садашњега живота; а по искупљењу у тијелу про- ■ слављеном, у будућем и вјечном животу, ** нослије дана пошљедњега <-уда даће нам се од Бога свјетлост, којом ћемо видјети свјетлост Божију." (Пит. 126. стр. 319.)

ое.)

II С И. народа у цркву, гђе га мјесни парох Илија Машић са свештеником Ђуром Орлићем дочека на красним вратима са еванђељем и крстом. Епископ цјеливао је Еванђеље а крст узео у руку и ушао у олтар. После сугубе јектеније мјесни је парох изговорио многољетствије Његовом Величанству краљу, Његовој Светости српском патријарху Георгију и Његовом Високопреосвештенству г. Епископу Михаилу; а после многољетствија значајним говором поздравио г. Епископа, који љубазно захваљујући се на свечаном и сјајном дочеку, нагласио је, да је њему Оточац мио и за то, што је његова мила мајка у Оточцу први пут угледала божију свјетлост (родила се у Оточцу); затим је дао вјернима врло лијепу, нобожну и одушевљену, баш нраву архијерејску поуку у православној вјери и побожности ерпској ! Из цркве одвезао се г. Рлшскоп са нротом у парохијални стан, гђе су га дјевојчице у бјело обучене дочекале са цвећем, а ученица Даница Машић њежно поздравила са добродошлицом! У вече било је „бденије", које је саборно одслужио пречасни г. прота и ректор карловачке богословије г. Јово Вучковић. Пред иарохијалним станом за време вечере градска глазба извађала је разне мелодије. Сутра дан била је архијерејска литургија,