Српски сион

Бр. 38.

„СРПСКИ СИИОН."

С тр . 669.

на којој је ђакон Бањанин произведен на пресвитера. Пречасни г. прота Вучковић изговорио је дивну проиовјед, којом је изобличио вандализам оточких стеклиша (Хрвата Старчевићевих), који су у очи доласка високопреосвештеног г. Енископа Дијецезана овдашњу правосл. српску дркву замазали јајима и блатом. Тај ®акт нружа и даје најјаснију илуетрацију ноложаја српске цркве и свешт^ника њена у Оточцу. У 1 сат по подне био је свечан банкет код мјеснога пароха, на који су позвани били начелници свију области. Његово Високопреосвештенство г. Епископ напио је три китњасте здравице, наиме: ЊеговомВеличанству цару и краљу; Преузвишеном главару земље г. бану Куену-Хедерварију; и Његовој Светости патријарху српском, преузвншеном г. Георгију. Прву здравицу поздравила је рика тоиова и градска глазба царском химном; остале две здравице уз пратњу глазбе, топова, бурним клицањем „живио" и са „многаја љета" пронраћене су од свих присутних. Домаћин, парох оточки, наздравио је високом госту, Његовом Високопреосвештенству г. Епископу Михаилу, обиљежив високог нутовања значај и важност по цркву и народ. Бурним, дуготрајним и одушевљеним клицањем „живио", пјевањем „многаја љета", пуцањем топова н свирком градске глазбе прихваћена и пропраћена је ова здравица. Котарски судац г. Решетар наздравио је домаћину. Високопреосвештени г. Епископ Михаило наздравио је чиновништву свију струка. Котарскк предстојник г. Вучетић узвратио заносном здравицом г. Епискону. Српске нјесме виле су се небу под облаке, јер по жељи високог госта стол је постављен био на најузвишенијем мјесту парохијалне баште у дебелој ладовини. После банкета у 5 сати уз пратњу велике поворке кочија ишао је г. Епнскоп Михаило у Швицу, гђе га је мјесни свештеннк Т>. Орлић са многобројним народом дочекао п поздравио. Г. Епископ дао је народу у цркви врло лијепу архипастирску иоуку. У парохијалном стану прегледао је матице и књиге, а у вечер повратио се у Оточац. Сутрадан рано одпутовао је Епископ г. Михаило уПлашки, праћен многобројним кочијама. < Да су каноничне визитације нужне и корисне по цркву и државу, свештенство и народ, о том се тек посумњати нико неће и не може, јер кад старешине свију других сталежа нреко године

више пута обилазе себи потчињене органе и области, онда како да црквена поглавица непосредно не надзире своје свештенство, да се особно увјерн у каквом се стању налазе цркве, парохијални станови, матице, црквено-религиозна свјест но дијецези и т. д. Ревностан и савјестан свештеник иливаће у радости, кад се н.егов канонични старешина особно освједочи о савјесном и тачном раду његовом; дочим ће се онај, ако га има, код кога г. Епископ први пут није нашао све у најбољем реду постарати, да други пут буде, те тијем задовољи свога г. Епископа дијецезана. Па кад Епископ дијецезан особно упозна предјелне и ине околности и положај сваке поједине цркве и парохије, онда ће тијем олакшати уснјешно дјеловање епархијских власти. Дакле свакако је нужна и корисна канонична визитација, зато и ми у том увјерењу најсрдачније поздрављамо на каноничном путу томе доброга и праведнога, мудрога и ревноснога нашега епископа г. Михаила, кличући, да га преблаги Бог обдари ностојаним здрављем и дугим животом, како би нас што више и чешће високим својим носјетама усрећавао! М. II. (Глас о манастирском и калуђерском питању.) Читао сам у 34. броју овогодишњег „Српског Сиона" чланак „0 преустројству и ур еђењу манастирскогикалуђерског питања". Мило ми је, а и сваком честитом калуђеру мило бити мора, да се и о нама неко стара, да и ми пођемо мало напријед, јер смо већ поодавна застали, или баш и у назад пошли; но жалим, што се није више браће и отаца 10. маја о. г. на збор и братски договор у Гргетегу сабрало и што нису на том збору и настојатељи из других манастира, ван Фрушке Горе, учествовали. Али, што није било, може јоште бити! Тај честити збор претресао је оно, што је најглавније баш у ово доба, расирављао је наиме питање о школи монашкој. Колико би нам та требала, може увиђети свако, ко је ма само једном завирио у наше манастире. Наши манастири, те лијене тековине вриједних наших старих каиуђера, готово опустеше, јер нема подмлатка за манастирско калуђерство, а и што га има, јадно је и кукавно. С тога би било добро да се премного не договара., да се много не планира и у разна размишљања не трати скупоцјено вријеме, него да се за сада и то одмах