Српски сион

Б р . 40.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 703.

да ти покажем невјесту, јагњетову жену. И одведе ме у духу п.ч гору велику и високу, и показа ми град велики, свети Јерусалим, гдје силази с неба од Бога. И град не потребује сунца ни мјесеца, да свјетле у њему, јер га слава Божија просвијетли, и жижак је његов јагње. И народи, који су спасенп, ходпће у видјелу његову и цареви земаљски доннјеће славу и част своју у њега. И не ће у њега ући ншпта погаио, и што чини мрзост и лаж, иего само који су написани у животној књизи јагњета." (Стихови 1.—2.; 9.—10. и 23.—24.) Налазимо даље још и ово: „Благо онима, који творе заповести његове, да им буде власт на дрво живота, и да уђу на врата у град. А на пољу су иси и врачари и курвари, и крвници и идолопоклопици и сваки који љуби и чини лаж." (22., 14.—15.) „А страшљивима и невјернима и поганима и крвницима и курварима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је дијел у језеру, што гори огњем и сумпором; које је смрт друга." (21., 8.) Пошто сам све ово навео, одговор на питање: где је место, па коме ће се налазити праведници и грешници после васкрсења и „пошљедњег суда" т. ј. онда, када им се душа споји са васкрслим телом и приме оно, што су заслужили? сам нам се у уста меће. Небо и земља, што сад постоји, то је „прво небо и прва земља." То „прво небо," и та „прва земља" — „покорени су нропадљивости" (Рим. 8., 20.). и по томе привремени су. — „Али ће доћи дан Господњи као лупеж ноћу, у који ће небеса с хуком нроћи, а стихије ће се од ватре распасти, а земља и дјела што су на њој изгорјеће." (II. Петр. 3., 10.). „А у те дане, послије те невоље, сунце ће помрчати, и мјесец своју свјетлост изгубити. И звијезде ће спадати с неба и силе небеске нокренути се." (Мар. 13., 24.—25.) Дакле: ово привремеио „небо и земља ироћи ће" (Мар. 13., 31.) т. ј. претвориће се у нераспадљиво: „онростиће се од ропства распадљивости" и постаће и појавиће се „небо ново и земља нова."

„Град свети, Јерусалим нов" налази се на „новом небу;" јер „ја Јован видјех град свети, Јерусалим нов, гдје силази од Бога с неба." „Сјеме и име" ираведника — по речима пророка Исајије — „стајаће пред Господем" т. ј. „ући ће на врата у град, ходиће у видјелу његову" и „биће им власт на дрво живота" ; а грешници ће бити „на пољу" — имаће „дијела ујезеру, што гори огњем и сумпором." Да скугшмо: душе праведника, растајући се од свог тела, „одлазе" у ово „прво," привремено — „пропадљивости покорено небо," и ту чекају на дан васкрсења свога тела, и „пошљедњи суд," уживајући при томе делимичну и нривремену награду; а кад у дан васкрсења праведници устану из :!емл>е, из гроба са својим телом, које није више обично, телесно: пропадљиво, смртно — него прослављено, духовно: непропадлшво, бесмртно, и „јаве се на суду Христовом, да прими сваки, што је који у тијелу чинио" (II. Кор. 5., 10.) — тада одлазе на „ново", „од ропства пропадљивости опроштено небо": „улазе на врата у град и ходе у видјелу његову," добив „власт на дрво живота" одлазе „у живот вјечни" — уживају потпуну и вечиу награду своју. — Душе пак грешника, напустив своје тело, „силазе у ад" — „у најдоње крајеве" ове „прве," привремене, „распадљиве земље," и ту као и душе праведника — чекају дан васкрсења свога тела и „иошљедњи суд," трпећи и сносећи привремене муке и болове; у дан васкрсења спајају се душе грешника са њиховим. из гроба усталим телом, које је тако исто духовно: непропадљиво, бесмртно; и пошто су и они, заједно са праведницима предстали „суду Христовом," то они остају „на нољу," изван „града," или правије бацају се у „пакао," који се „баца у језеро огњено" (Откр. 20., 14.), а то „.језеро, што гори огњем и сумпором" налази се на „новој," вечној, нераспадљивој „земљи," и ту грешници трпе и сносе „муку вјечну" најтеже и најјаче болове. То и толико имао сам приметити на учење г. Станића о васкрсењу мртвих и