Српски сион

С тр . 712.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 42.

НЕЗВАНИ

^/јааборскн одбор и саборски одбор 15-рице Ј предлажу споразумпо сабору пашем, да председници црквених општина буду пароси-свештеници. Одмах изјављујемо, да одобравамо тај предлог и да се слажемо с њим, ма оп био и „реФорма у назад". Нпје „реФорма у назад" увек штетна, и ие мора бити. Историја парламената пружа и сувише примера такових реФорама. Па баш у питањима—управе. Где разлог постоји, кад се у иракси која устапова покаже нецелисходном, иду парламенти са реорганизацијом донекле и — натраг. А кад одобравамо предлог саборских одбора у питању цркв општинског нредседништва, руководи иас при томе једин о р а з л о г, д о б и в е н н а о с н о в у и скуства, и ограђујемо се у напред против подметања ма којег другог мотива. У интересу наше цркв. општинске автономије, њенога напретка, реда и рада у њој, баш и треба питање председништва једино на основу разлога, које нам пружа искуство, пресуђивати. Све друге обзире и копјектуре треба отклопити и савладати при томе пресуђивању. Разлози пак искуства говоре за то, да се установа цркв. општинског председништва модиФикује са нриродним председништвом пароха. Црквено-општинска управа је душа и језгра целе наше народно-прквене автоиомне управе. Каква је она, таква је и ова. А морала би бити и једна и друга савесна, способна, агилпа и дисциплинована. У њој треба реда и рада, дисциплине и одговорности. Без тих елемената не само да пати и запиње цркв. општинска управа, него цео автономни аиарат. Напретку нашем у автономној нам управи и економији неће моћи никада и никакав утицај с' пол>а шкодити, ако је унутри све као што треба. Кад тако буде ; утицају с пол.а неће бити ни прилике ни места; а ако би се ипак такав утицај по-

ЧНИ ДЕО.

јавио, крај реда и рада унутри, увек ће се зиати, хтети и моћи и — сузбити. Али, да у управи нашој буде реда и рада и свега што ред и рад претпоставља, није довољно паписати само уредбе, иа ма у како напредноме духу, него је осим тога неопходно нужно имати такове људе на свима позицијама, који ће бити не само родољуби, не само вољни, него и способни да раде и врше своју дужност. Нн па једној позицији наше автономне унраве пе сме бити само част и право, него пре свега: дужност и одговорност, дис ц и п л и н а и р а д. Највиши кр. рескрипт од 10. августа 1868 свакако је уредба наиреднога, слободоумнога духа. Где је та уредба наишла на потребну екзекутиву, иоказала је и успехе. Али, хоћемо ли да бројимо црквене општиие, у којима је тако било? Не покушавајмо, немио ће рачун бити! А друкчије није ни могло бити, него што је било 7 јер у нашој митрополији је релативно врло мало ошитина, у којима се могла наћи способиост и све друго, што је неонходно за извађање — рескриптуалне организације иаших цркв. општина. Уредбе пак треба донашати не ради неких општина, него целисходне и ирактичне за целу митрополију. Данашње устројство цркв. општина има доста својих „ахилових пета". Оно се у праксп показало нецелисходним баш установом избору подложног председништва. Ко познаје стање наших цркв. општина извап Новог Сада, Сомбора, Панчева, Кикинде, Темишвара, Вршца, Бечкерека и тима иодобних места, те ако хоће истину да нризна, мора признати, да је то стање и сувише иезадовољавајуће, на штету, ако не и на срамоту иаше автономије. А истину ваља рећи, ма главе не било. Општем добру се не служи друкче него — истином. У колико паших цркв. општина постоји законито стање, у колико је општина ле-