Српски сион

Б р . 42.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 713.

гална скупштина, одбори и т. д. ? 0 којима би оиштинама наши административни н хнколски еиархијски одбори могли новољан суд изрећи? Жалосни би били бројеви те статистике! А све за то, јер председници нит' су вољни, а још мање способнн, да потпуно изврше своју дужиост. А све за то, јер већина председника свој положај схваћа једипо као иеку част и ираво без икакве дужиости, а најмање одговорности за вршење исте. Ко то иориче, тај наше цркв. општине нознаје само из рескрипта, а пе по њиховом реду и раду. Цркв. оиштине и при данашњој организацији могле би вршити свој задатак., јер је организација та на папиру доста лепа, али само онда, кад би у свакој онштини било и скупштинара каквих рескрипт треба, и јоит више онда, кад би у свакој општини биои председник осимсвега о сталог и способан за вршење нредс е д н и ч к е д у ж н о с т и. А тога свега нема и неће бити свуда. А то значп: цркв. општинска управа мора запињати и небити добра. Кад је она таква, то значи опет: мора таква бити и нела наша унутарња автономија. Цркв. оиштине су први точкови автоиомне нам машине. Кад они крену, крећу се и остали. Кад они заиињу и стоје, запињу и стоје и сви други. Ту онда не помаже напредан дух уредбе, либерализам и иачела партајска. А данас све то запиње, јер нема зејтина за точкове, Тај зејтин је: способан рад; а тај се неда ничим другим заменнти, него и опет само — радом. Хоћемо ли рада, морамо се ностарати да на свакој председничкој иозицији буде способности за рад. Где је та способност у свакој општини? И само се каже: у наросима-свештеницима. Порицати ту сиособност наросима, — било би и сувише наивно, ако не што друго. Без способности за вршење извесие дужности, не може бити тога вршења, не може апсолутно. А много је већи број наших општипа, где те способности нема и не може се наћи, него где је има и где се

може наћи. А стварати ради ових дуализам у организацији, — је ли потребно? Па онде, где нема друге сиособности, ту пароху дати дужност председничку; а где је нема, ту је избором поверити, то би значило: кад нема бољег, добар си и ти, нопо, кад има ма каквог, не требаш ми! И то је први разлог, који пас барем ирисиљава на уверење, да дужност цркв. општииског председништва треба поверити паросима. Други је разлог дисциплииарне нрироде. Вршење предеедничке дужности је ствар и дисциплпне. Колики је број данашњих иредседника цркв. општинских, који воде рачуна о дисциплини своје дужности и свога положаја; који у опште држе, да су коме год одговорпи за свој рад или нерад ? Врло мален. То је истина друга, коју признати вил.а, а уједно и други разлог, да наша цркв. општинска управа није у реду, и други разлог, да се председницима поставе пароси. Јер код пароха, ие само да се, у иравилу, мора нретпоставити свест о дисциплини и одговорности, него се дисциплина лакше може и прибавити, изазвати и одржати, него код људи, који председништво сматрају као пролазну приватну дужност. А дисциплине мора бити, јер без дисциплине нема реда, а без реда нема ни рада. Где није жива свест одговориости, и где се она не може ни изазвати, ту нема ии говора о дисциплини и о раду. Та се дисциплина мора претпоставити код пароха, већ и ради његовог службеног положаја и одношаја нрема автопомним властима. То су два нрактична разлога, који оправдавају предлог саборских одбора. Навод, да има свештеиика оваквих или онаквих, не може бити разлог нит' у одбрану постојеће установе, нити против иред ложене установе пароха-иредседника. Јер свештеници, којима се жели тим наводом нецелиеходност ове установе да докаже, спадају у изузетке. Правило је, да нису такви, а има средстава и да не буду. Али, ако су такви свештеници доказ против предлога саб. одбора, опда колико су јачи докази против рескриптуалних нредседника! Свештеници, на које се прст пружа, изузетци су у свештенству, иа се не зна ка- *