Српски сион

С тр . 714.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 42.

кви ои оили и ттредседници; али председиици данашп.и, на које бн ми могли широм митрополнје карловачке ирст пружити, нису изулетцтт, лего у главиом: правило, а иау:;ети,п су — светли. Иауметци пак не стварају шткад правила. Једап је разлог — раалог начелни — нротив нриродног председништва. Неки људи ие могу да га доведу у склад са слободом, са автономиим иравом наше пркв. оппттинске самоуправе. Али, то је тек иитап.е, да ли се природпим председништвом крњи и вређа автономно нраво наингх општина? Оставићемо на страну разне органе политичко-управне у нашим земљамаУгарске крупе: жуианијске скупштипе, општинске одборе и т.д. Ми иитамо: у чему се огледа самоуправа наншх цркв. општина? Зар у избору или неизбору нредседника? У томе је зар 8а1па — цркв. оиштинске автономије? Није. Јер, аналогно, онда ми немамо автономије у целој митроиолттји, пошто је у њој природпи председтшк свију автономних власти Енископ или Митрополит-иатријарх. Зар пе у епархијским консисторијама, административним и школским одборима; зар пе у митронолитском и школском Савету, па гле и у саборском одбору и у самом Сабору? Дакле, све ово може да буде, све се то слаже са напредним духом и слободом и автономијом, са начелима и уверењима разним а само нриродно председништво у цркв. општинамада јеуништење автономије! Сви разлози, који су оправдали онаприродна председништва, правдају и цркв. општинско. Само су ти разлози прећутани г. 186 4 / 5 . Мртви не могу рећи за што, а живи ие би хтели! Црквено-општинска се автономија огле-

да у раду и делокругу цркв. општина, а не у избору нредседпика. Осигурати делокруг, битнјунакпа раду, а пе па избору нредседпика, у томе је иптерес натпе автопомије. Али мн пе ћемо питање председннштва са те стране ии да раснрављамо, јер би иам сс могло још прнговорити, да претепду.јемо на нраво природног нредседништва. Не, пама бар није стало до тога нрава, иего кад узесмо перо, да о питању председнитнта кажемо своју, отворено и одлучпо исповедамо суптту исттгау, да пас ири томе руководи једино разлог целисходности, општега добра и напретка иаше автоиомије. Наше је уверење, да рад цркв. општина зависи поглавито од иницијативе и рада председничког, а да те иницијативе и тога рада буде свуда и на сваком месту, апсолутан је услов: — природно нредседништво пароха! Они су квалиФиковани за ту дужност, у гвима је гараиција највећа за ред и рад у цркв. општинама. А то су два елемента, без којих ће и најлепше уредбе остати лепе и папредие иа папиру, а иеизведиве, непрактичне, дакле пецелисходне у иракеи и жпвоту, као што је и рескринтуална уредба од г. 1868 до данас. Више иего двадесетгодишп.е искуство могло нас је научити, шта вреди лепа и панредна уредба без услова за изведење. Мање „панредпе" уредбе, а више р а д а, у в е к ћ е в и ш е к о р и с т и т и н ашем општем нанретку, иего сваки дан панредније уредбе, а сваки даи све мање рада. То је наше уверење и ми га ево — казасмо. Јован Јеремић, парох бачиначки.

^ГХородица може се у истом смислу назвати божанственом установом, као и Црква. И сама је Црква велика породица, многобројно братство, заједница разних иородица, које су уједињене у Христу, својој Глави. Свештенику је неопходно пужно да с тог гледишта обраћа пажњу на своју иаству, особито у погледу дужности и об-

везе његове да походи и посећује своје парохијане. Боље иего ма где, даје се свештенику могућност и прилика да проучи своје нарохијане — у њиховим домовима, јер се ту најлеише открива њихов ирави карактер. Свештеникова је дужност, да строго премери и оцени моћ породичних свеза и симпатија, да добро схвати њи-