Српски сион

В р . 42.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 715.

хов зпачпј и да их кориспо употреби у своме благотворпом делаљу и утицању на паству. Као средство за религиозно-моралпо васпитање народно, пастирсш иосета има веома сложепе и разноврсне цели. Може се у опште казати, да је свештепик, ноходећи кога од својих парохијапа, којим му драго поводом, дужан већи део свога времена посветити засебном разговору о предметима религије. Кад у тој цели посети какву по родицу, дужан је да поведе разговор посебице са сваким чланои те породице; а ако то свагда није могуће и није подесно учинити, — то ваља пред свима члановима породице да говори о кајању и о вери у Христа, и ако нема какве особите препреке, треба сваки пут да заврши свој говор молитвом. Само се по себи разуме, да ту не сме бити ничега, што би било затегнуто, Формално, сурово и гато би одбијало од себе. Свештеник не сме чинити ничега, што би прелазило границу његових одношаја к парохијанима, јер им је он најближи саветник и руковођа у религиозном животу. Он је постављен да се стара о душама парохијана својих, те је ради спасења њихова од вечите погибли дужан да употреби сва средства, која су му на расположењу. У домовима својих нарохијана свештеник допуњује и довршује оно, што није могао, или што му није пошло за руком произвести у храму са нредиканице. Ако му проповед не постигне успеха, не показује жељеног утицаја на парохијане, то је онда врло умесно и управо неопходно нужно желети, да их видимо н ноходимо у њиховим сопственим домовима, и разговарајући се засебпо и одељено са сваким од њих, да се постарамо, да се у душама њиховим утврде оне истине, које у храму

нису пажљиво еаслушали и примили. Поред тога, осим ошпте иотребе к религиозном поучењу, којем елужи црквеиа ироповед,—има сваки члан парохије своје особене потребе и нужде, те се ради задовољења истих свештепик мора сваки пут иоелужити особитим ваеиитним мерама и средствима. А да се задовоље те особене нужде и потребе, које од времена на време ноникну у религиозно-моралном животу парохијана, — у томе и лежи главна цел пастирских посета. Те пастирске посете, које су изазваие религиозним побудама и често спојене са религиозно-богослужбеним чинима (на пр. празничиа молебства у домовима парохијана, причест и јелеосвећење, помеп мртвих и други посебни чини) — не треба да имају свагда само карактер строго религиозних посета, који је својствен богослужбеним чинима у домовима нарохијана. Те посете не треба потчињавати строго одређеиим и з свагда установљеним правилима, с тога, што оне у том случају могу лако прећи у пусту Формалност и изгубити сав свој благотворни, важни значај. Ако у тим иосетама ие буде слободног узајамног одношаја и општења између свештеника и парохијаиа, то може да поникне веома незгодна појава, да ће многи између парохијапа избегавати да изиду пред свога свештеника кад им дође у походе, а и ако остану у његовој присутности, неће му отворити свога срца нити открити пред њим свога правог карактера. Здрави разум треба да покаже сваком, да иастирске посете, као и иосете сваког другог човека, ваља пре свега да имају иа себи дружеваи карактер. (Насгавиће се.)

И

ЈОШ ЈЕДНОМ о општем фонду за свештеничке удовице и сирочад." (Наставак.)

^^рема томе, о састарању и ухљеољењу породице оних свештених лица, која су пре године дана умрли — тако рећи не може бити говора. ....... повратиће се. . . . сав упла-

ћени улог, али без ирилога и камата" читамо у §. 14-ом. Свршеии богослов, Ника Никнћ, изабраи је за ђакопа, или за пароха у месту Б. Да би се могао рукоположити, морао