Српски сион

Стр. 716.

„СРПОКИ СИОН."

Бр. 42.

је — ио §. 3-ем — „постати чланом завода" мировииског, морао је у мировииски фонд уплатити. Да би скинуо себи бригу с врата „уплатио је улог готовим новцем" и то према свом имовном стању у износу од 200 Фор. Као изабрани парох платио је у смислу §. 9-ог сл. а.) „принос" од 10 Фор. Како сваки члан осим главног улога уплаћује још у мировински фонд и „годишње прилоге" и то „у полгодишњим ратама у напред" (§. 8.): то је и он у почетку првог полгођа прву, а на почетку другог полгођа другу рату, свега 12 Фор. уплатио. При крају прве године умре. По §. 14 -ом његова удовица и његово сиротанче — које је остало — добијају „сав уплакеии улог, али без прилога и камата" : добију 200 Фор.. а не добију 22 Фор. Последњих 22 Фор. остају Фонду, а у корист оних свештеничких удовица и сирочади, којих су мужеви, односно очеви умрли после „једне године." А кад узмемо у обзир још и то, да је улог Нике Никића лежао у Фонду мал' те не пуну годину дана, који под камату издат донео је — рачунајућн само по 4°/ 0 — за то време 8 Фор.: то излази, да је удовица Никина — крај све сиротиње своје, и иоред свега тога, што ће бити без сваке помоћи и потпоре — ипак дала у корист оних свештеничких удовица и сирочади, чији су мужеви и очеви умрли после „једне године," леиу своту од 30 Фор., т. ј. она је морала дати, фонд је толико задржао. Па кад се могла од удовице једнога Нике Никића задржати у Фонду а у корист удовица и сирочади после „једне године" умрлих свештеника, свота од 30 Фор.: зар се није могло побринути, да јој то не проиадне; зар није било начииа, да се и са њеног прага — ако га у опште и има — сиротиња и невоља одагна? §. 22. гласи: „У случају, да би се број умировљеника толико умножио, да камате и годишњи прилози не би довољни били за подмирење постојећих мировина и припомоћи, — у том случају имаће се од сваке мировине односно припомоћи саразмерно одбити онолико, колико управа завода овога за потребно пронађе." Па кад се „од сваке мировине односно

ирииомоћи" може неки део „одбити" и онда, кад у броју „умировљеиика" нису удовице и сирочад ирве године умрлих свештеника: то зар се не би могло, или зашто да се не би хтело поједине мировине смањити, а у тој лепој, племенитој, братској и хришћанској намери, да се отклони беда и невоља. глад и голотиња од сваке свештеничке удовице, од сваког свештеничког сирочета, па баш и од оне и од оног, које је муж, односно којег је отац-свештеник нрве године умрво ? Ми смо видили и чули („С. С." 1891. бр. 27. стр. 423—424.), да свештенички-удовички фоид у Архидијецези не издаје мировине у изиосу уплаћеног улога — 200 Фор. — него са 20 Фор. мање т. ј. 180 Фор.; то ће рећи, да се од улога одбија 1О°/ 0 у корист Фонда; па зар се не би могло, или зашто да се не би хтело и сада тако чинити — неки. известан постатак од улога одбити, а то ли из разлога тога, да се граница уклони, да се разлика међу свештеничким удовицама и сирочадима уиишти? Тај постотак могао би се — наравно — према потреби подизати или спуштати, повећавати или смањивати, а у повољном случају са свим изоставити, збрисати. У осталом да видимо, у колико су ч удовице и сирочад оних свештеника, који су у току прве године умрли, опасни по живот и опстанак мировинског Фонда. Узмимо два свештеника, Саву и Стевана, Обојица једне године у чин свештенички стуиише; заједно члановима мировииског завода постадоше; у исто време главни улог у фоид уплатише, и то обојица једнако — 200 Фор. „Годишње прилоге" не ћемо рачунати. Сава умре одмах после уплате; Стеван пак одмах на почетку друге године. За време од 10 година — од год. 1890 до 1899 год. — извукла би удовица Савина из мировинског Фонда по 200 Фор. годиптње — свега 2000 Фор. ; Стеванова би удовица пак за то исто време примила једну годину мање, дакле свега 1800 Фор.; разлика је дакле са 200 Фор. Случи ли се иак смрт Савина касније, то је са сваким даљим месецом дана разлика у мировини од 10 година све мања и