Српски сион

Стр. 738.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 43.

Фесору његов поетупак, а проФесор се изговара овако: Знао самја да сте Ви савјесни и да Коте све научити, ето, шта ћете, та он (т. ј. Герман) и јутрос ми је наложио, да вас срушим! И ђак се растао са тим проФесором. Кроз неколико година постао је тај ђак ироФесором, иа унапређен је и у црквеном достојанству Једног дана добио је из Вршца честитку, од свог бившег проФесора, госп. Радића. Питајте га, шта му је одговорио тај његов ђак, који иикад ни најнезнатнијег човека није презрео. Као што видите, ја се сјећам добро својих наставника, и који су ме на истину настављали, и данас су ми најбољи пријатељи. 0 госиодину Радићу пак нијесам јавно ни бијеле ни црне говорио, а кад је други хтио говорити кроз лист кога сам ја уређивао, ја сам спрјечио. Но кад госи Радић пушта своје пријатеље да ме, ни крива ни дужна, нападају, тада сам се морао бранити, па и њега се јавно сјетити. Што је то сјећање жалосно, томе ја нисам крив. На савјест своју свештеничку исповиједам, да је истинито. Или сте ви мислили, да ја ио рачуну каквом пишем ? Преварили сте се. Мене ево, а гдје сте ви. Ви се скривате и мислите да ћете ме ућуткати. Мислите: он ће рачунати да није иробитачно упуштати се с-а госп. Радићем, који је млад и окретан човјек, па ће скорим постати можда и епископом, а можда и натријархом. Али заборављате, да ја на то не гледам. Ништа ми не смета, кад сам на божјем путу, кад идем за истином. Ја сам чак увјерен, да и господину Радићу није мило све оно што се догађало, да му нијесу по вољи све оне погрјешке, које је он чинио као проФесор и као ректор нашег богословског училишта. Ако он мисли о добру цркве, тад и он мора сажаљевати данашње стање наше цркве, које је и он стварао, као васпитач подмладка за службу црквену. Па постане ли епископом и иатријархом, ако ће бити човјек, настојаће да до бољега дођемо. Не буде ли пак човјеком, а он нека гони и ирогони, нека управља ио ћеФу и злој вољи, бар Кемо бити прије готови. 7.) Још један гријех нребацује ми г. П. М. А опет нема право. Од куд сам ја могао знати, да је госп. Радић репонован и на основу званичног извештаја високопреосвештеног госп. енископа вршачког од 14. марта 1889. бр. през. 11? У акту којим је богословском училишту јављено, да је госп. Радић ренонован, нема о том

извештају ни једне једине ријечи, сиомиње се ту само наредба мннистарска. А кад би се ту спомињао и речени извјештај, ја не знам за што би га изоставио. Та ваљда није госи. Радићу криво што је реионован, нли можда ја нисам смио о томе сномињати?! Само ми вјерујте да се јани малоне разумијем у ваше иолитичке маневре Ако је госп. Радићу данас криво, што је силом државне власти чинио преспју на архијереје своје цркве, томе ја нисам крив. Свршио сам. Можда еам рекао коју и више, ма томе нисам ја крив. Овај кукавни завод, којим наша црква треба да дише и живи, свели сте на нулу. То знаду сви које је то болило. И кад се ко усуди то казати, онда удри но њему. Црквено поглаварство слабо се на богословско училиште освртало, а од онијех, који су у њему радили, многи је био без срца и без душе. То сам ја казао у трећем извјештају, а то је непобитна истина. Па шта онда хоћете? Или је ово училиште приватна својина овог и оног поглавара црквеног, или је ово училиште пусто масло које може просипати ко ирви књему дође? Ја мислим да није. Моје је увјерење да је наше богословско училиште својина наше цркве, својина свију нас, наша зјеница, без које за нас нема свјетлила. Ја држнм да црквено ноглаварство треба овом заводу сву нажњу своју н сву љубав своју да поклања, а они који су у име цркве постављени да раде у овом заводу, мислим да су дужни најпажљнвије и најсавјесније радити. И баш за то, што свагда није било тако, морао сам то рећи и рекао сам. Црквено иоглаварство нека види, да нстина мора изаћ/ на видјело, на нека нрииази, да опет не паднемо у старе погрјешке. На иошљетку, зар није нраво да цијела црква дозна, ко јој је био вјеран, а ко невјеран раденик око зјенице њезине? Неће ли она овако бити сигурнија за будућност? Но на то се код нас слабо гледа. Искусио сам то ево за кратко вријеме. Само за то што сам дао нознати, да бих хтио мало реда. и рада, створио сам си доста непријатеља, и себн, и заводу нашем. ЈБуди се нијесу жацали одвраћати ђаке од богословије, и срећом добри ђаци замјерају им то. Та има и ђака који једва чекају, да се о нашој богословији нрестане говорити као о неком чуду. А до тога се може доћи само тако, ако се иривикнемо на ред и ако се не туђимо од рада. Гријеше они који повлађују нереду у нашем учи-